СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ

 

Кумануди

(Куманудис, Куманудић)

 

 

Породица Кумануди је грчког порекла. У Београд су се њени преци доселили из Једрена, око 1823. године (по другом извору 1829). Даљом старином су из некада Грцима насељеног Трапезунта у Малој Азији. У Београду нису славили крсну славу, већ само имендан. Као заветнину су прослављали св. Варвару и св. Харалампија, пошто су „породицу, док су живели у Дринопољу (Једрену – А.Б) сачували од куге“. Попис Београда из 1840. године доноси податке о три домаћина са овим презименом. У питању су били: Атанасаћи Кумануди (пописан под редним бројем 75), Јанаћије Кумануди (забележен под бројем 98) и Ђорђе Кумануди (редни број 227). Иначе, Кумануди је и грчко мушко лично име. Један од чланова ове београдске породице звао се Кумануди Кумануди. Без детаљнијег истраживања се не може реконструисати тачан родослов Куманудија. Наиме, код појединих аутора су забележени детаљни подаци о гранању ове београдске породице, али су они међусобно опречни, а садрже и поједине нелогичности. Због тога су на овом месту презентовани само парцијални подаци о фамилији Кумануди.[1]

 

Атанасије (Атанасаћи) Кумануди је, по свему судећи био власник пекаре о којој ће даље бити више речи. Он се, између осталог помиње и као отац банкара Јована Куманудија. Постоји мишљење, да је Атанасије у време доласка у Београд био младић. Он се, наводно, са својих 12 година запослио у радњи код Тасе Терзибаше („Терзибашића“), „али му се није допао терзијски занат“. Наведени подаци о Атанасијевим годинама, међутим, стоје у супротности са временом рођења његовог сина Стевана А. Куманудија (видети).[2]

 

Један огранак породице Кумануди поседовао је пекару „на Сави“. Та пекара је била лоцирана на Великим степеницама, између некадашњег хотела „Национал“ и Поштанско – царинског одељка. Њихов хлеб је био на добром гласу, тако да је фамилија одличном продајом стално повећавала капитал. После неког времена су порушили стару кућицу у којој се налазила пекара, а на њеном месту је никла „европски озидана кућа на спрат“ са пекарском радњом Куманудија. Касније је тај објекат продат адвокату Марку Стојановићу. Стеченим капиталом се неки чланови породице отворили профитабилну колонијалну радњу у Главној чаршији (данас улица Краља Петра).[3]

 

Један од старијих предака ове породице био је и Георгије (Ђорђе) Кумануди - Шекерџија, који је живео на Зереку, односно у делу данашње улице Краља Петра на дунавској падини. Он је био Атанасијев рођени брат и свакако је идентичан са поменутим Ђорђем Куманудијем из пописа 1840. године. Сматра се, да се Ђорђев и Атанасијев отац звао Димитрије, али нема поуздане потврде за то. Године 1846. је забележено, да се шећерџија Георгије Кумануди утопио у Сави. Најстарији чланови ове породице су били сахрањени на старом београдском гробљу на Ташмајдану („на Палилули“).[4]

 

Стеван А. Кумануди био је рођен у Једрену 1815. године. Био је син Атанасија (Атанасаћа) Куманудија. Стевану је поменути Георгије Кумануди – Шекерџија био рођени стриц. Са родитељима је Стеван живео у Београду од своје осме до петнаесте године. Старогрчки језик је учио у грчкој школи у Београду, која се налазила у механи Стеве Србина, крај „црквене порте, господарског конака и кафане Грка Ећим Томе“. У Немачкој је студирао филозофију. У периоду од 1844. до 1846. године поново је био у Београду. Једно време је, као практикант, провео у Силистрији, где је научио руски језик. Касније је отишао у Грчку, где је постао професор археологије.[5]

 

Јован (Јанаћ) Кумануди био је син Атанасија (Атанасаћа) Куманудија. Јован је био „правитељствени банкар“. Обављао је, поред уобичајних банкарских послова, државна плаћања у иностранству. Сматран је за високо образованог и веома паметног човека. Он је свакако идентичан са трговцем Јанаком А. Куманудијем, који се 1838. године претплатио на „Књажеско србске новине“. Године 1850. Јован није имао успеха у покушају, да организује своје паробродско друштво. Наредне године био је члан комисије за израду Трговачког законика. Помиње се 1859. године, међу потписницима молбе за дозволу наставка рада приватне грчке школе у Београду. Банкар Јован Кумануди поседовао је 1860. године кафану у Београду, која је била отворена око 1844. године. Следеће, 1861. године изабран је за председника Одбора трговачког. У то време је живео у Савамалском кварту и био члан Еснафа магазаџијског. Заједно са Миланом Миловуком издавао је „Трговачке новине“, током 1861. и 1862. године. Године 1864. трговац Јован Кумануди кандидовао се за посланика на „редовној Народној скупштини Великогоспојинској“. Послови су му доносили велике приходе, које је једним делом улагао у некретнине. Умро је у Београду 1866. године. Пред саму смрт, 12. марта те године, поднео је на одобрење Управи града Београда „Правила Штедног друштва у Београду“, које је намеравао да оснује. Понудио је, да набави капитал за то друштво, у износу од 100 000 форинти.[6]

 

На углу Кнез Михаилове и Дубровачке (Краља Петра) улице сазидао је себи кућу на спрат. Јованова кућа је имала и пословни простор са магацином. Одмах по завршетку зидања, овај објекат су узели у закуп Михаило Павловић и Коста Месаровић. Народна банка је од свог оснивања 1884. године имала просторије у тој кући. Касније је ту била „банкарска радња“ Андрејевић и компанија, све до завршетка Првог светског рата. Јован Кумануди је купио и суседну кућу у данашњој улици Краља Петра, као и Деспотов хан, у коме је основао хотел „Грчка Краљица“. Кумануди је купио и Поливаков хан, али није добио „мејанску дозволу“, па је због тога 1863. године оглашавао његову продају. Поред тога, купио је кућу на углу Црногорске и Поп Лукине улице, а поседовао је и „господску“ приземну кућу у Господској улици (данас Бранкова улица). Имао је пивару на Јалији (обала Дунава северно од Дорћола), коју је давао у закуп.[7]

 

Јован је био ожењен Хризантом, рођеном Зинзифа из Битоља. Она је била сестричина Гуте, директора београдског ђумрука (царинарнице). Са њом је Јован имао дванаесторо деце, од којих је четворо доживело зрелост. У питању су били синови Димитрије и Андрија, као и ћерке Милева и Катарина. Димитрије (Јованов) Кумануди је живео у кући у Кнез Михаиловој улици и био је ожењен извесном Румунком. Сматра се, да је живео расипнички, тако да је на крају његова кућа припала Николи Д. Кикију. Не може се поуздано рећи, да ли се на овог Димитрија, или на његовог имењака, сина Ђорђа Куманудија, односе помени трговца Димитрија Куманудија (Куманудића) из: 1860, 1868. и 1875. године. Димитрије Куманудић је 1868. и 1875. године биран за редовног члана Трговинског суда. Андрија - Андра Кумануди је такође једно време био банкар. Он се венчао са ћерком хотелијера Ђоке Милићевића. Због превеликог трошења своје супруге, Андра је временом економски ослабио. Касније је отишао у државну службу и постао трговачки агент у Солуну. Имао је ћерку Милеву, која је била удата за генералног конзула Милутина Марковића, сина Тихомира, а унука Јована Марковића – Шапчанина. Од њега се касније развела. Катарина Кумануди је била удата за министра Павла Станишића. Са њим је имала ћерку Олгу, која се удала за дворског лекара, др. Михла. Катарина је наследила кућу у Црногорској улици. Ћерка Јована Куманудија, Милева, није се удавала.[8]

 

За Димитрија Куманудија се сматра, да је био син поменутог Ђорђа Куманудија - Шекерџије. Иначе, у једном делимичном списку београдских грађана из 1854. године, помињу се Јован „Комануда“ и шећерџија Димитрије „Куманудић“. Он се, као Димитрије Кумануди, помиње у списку чланова Еснафа бакалског у Београду, који датира из 1861. године. Имао је једноспратницу на Зерек главној чаршији. Ту је живео са породицом до смрти, 1885. године. Димитрије је више деце, од којих је зрелост доживео само син Константин (Коста, Коча) Кумануди. Константин је одбранио докторску дисертацију из правних наука у Паризу 1901. године. Био је професор на Правном факултету у Београду и политичар. У пар мандата је обављао функцију министра финансија и министра спољних послова. Био је и председник Београдске општине (1926. године) и председник Народне скупштине (1927). Био је у браку са ћерком пуковника Нићифора Јовановића и Баталакине сестричине. Кућу наслеђену од оца продао је трговцу Жаку Булију, а себи је сазидао четвороспратницу у Ресавској улици бр. 35.[9]

 

Димитријев рођени брат, Алекса - Леса Кумануди био је ожењен са Маријом, ћерком великог мануфактуристе Томе Лека. Алекса и Марија су имали синове Танасија (млађег) и Димитрија, као и једну ћерку. Алексин син Танасије био је општински чиновник, а Димитрије трговац.[10]

 

Танасије, односно Атанасије Кумануди (син Ђорђа) је имао велико имање поред Најдановићеве кафане, које је излазило на Савамалску и Ломину улицу. Ту је сазидао велику једноспратницу, коју су његови наследници продали трговцу Драгутину Мушкатировићу. Танасије није имао деце.[11]

 

Коста, син Ђорђа Куманудија, био је београдски трговац. Умро је у Атини 22. новембра 1865. године. Био је ожењен са Јулијаном, која се после његове смрти удала за извесног Аврамовића. У масу покојног Косте није ушла библиотека од 500 књига, укупне вредности 200 дуката цесарских.[12]

 

Иначе, трговци браћа Кумануди, како забележено 1907. године, били су власници бродова „Ахилес“ и „Славонија“. Оба наведена брода су у то време била продата „на страни“.[13]

 

Александар Бачко    

   Београд, мај 2012.     

 

 


[1] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937. (у даљем тексту: Д. Поповић, Цинцари), 160 – 161, 399 - 400; Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа), 310 – 311; Миливоје М. Костић, Успон Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 118 – 119, 127 – 128, 179 - 180; Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 - 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132 (у даљем тексту: Београд 1840), 4 – 5, 11; Прибислав Б. Маринковић, Великани, знамените личности цинцарског порекла у историји Срба, Београд 2005. (у даљем тексту: Маринковић, Великани), 64.

[2] Костић, књ. 1, 118 – 119, 127 – 128; Д. Поповић, Цинцари, 399.

[3] Д. Поповић, Цинцари, 399; Костић, књ. 1, 118 – 119, 127 – 128; Београд 1840, 4 – 5, 11.

[4] Костић, књ. 1, 118, 127 – 128, 180; Д. Поповић, Цинцари, 160 – 161, 399.

[5] Д. Поповић, Цинцари, 160 – 161, 399; Костић, књ. 1, 128.

[6] Д. Поповић, Цинцари, 125, 235 – 238, 399; Костић, књ. 1, 80, 118 – 119, 127, 179; Живети у Београду 1837 - 1841, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003, 319; Живети у Београду 1851 - 1867, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети..., књ. 3), 14 - 15, 168, 231, 237, 319, 448; Перуничић, Управа, 407, 431; Маринковић, Великани, 64; Рајко Л. Веселиновић, Грађа за историју Београда од 1806. до 1867, књ. 1, Музеј града Београда, Грађа за историју Београда, књ. 1, Београд 1965. (у даљем тексту: Веселиновић), 120 – 121; Вук Стефановић Караџић, Правителствујушчиј совјет сербскиј, Беч 1860, 104.

[7] Костић, књ. 1, 118 – 119, 121 – 122.

[8] Д. Поповић, Цинцари, 399; Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Београд 2003, 47, 166; Костић, књ. 1, 80, 118 – 119, 126; Живети..., књ. 3, 287; Живети у Београду 1868 - 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006, 194, 215 – 216; Маринковић, Великани, 63 – 64.

[9] Бранислав Нушић, Стари Београд, Библиотека баштина, књ. 7, Београд 1984, 18; Костић, књ. 1, 128, 180; Маринковић, Великани, 64; Д. Поповић, Цинцари, 399; Перуничић, Управа, 465; Бранко Перуничић, Београдско насеље и прво именовање улица у њему, Годишњак града Београда, књ. XIV, Београд 1967, 119.

[10] Костић, књ. 1, 128; Д. Поповић, Цинцари, 399.

[11] Д. Поповић, Цинцари, 399; Костић, књ. 1, 128.

[12] Костић, књ. 1, 180.

[13] Перуничић, Управа, 1000.