Култура сећања 18.века: случај грофа Ђорђа Бранковића *


УВОД


Култура сећања je врло важан феномен данашњег времена. Важан је, и посебно проучаван,  на нашим просторима, и у садашњем времену, када постоји временски отклон од конфликтних ситуација које су обележиле крај 20.века. Сам феномен културе сећања неодвојив је од процеса памћења и заборављања. Иако данас потребан, овај феномен (са својим пратиоцима памћењем и заборављањем) је важан и за прошла времена и епохе, и примењив што је важно напоменути, јер, заправо, откад постоји друштво, оно се нечега сећа и нешто се труди да памти, а нешто да заборавља (од антике још постоји мнемотехника, наука која ноторно непоуздано природно памћење покушава да допуни поузданим вештачким[1]).

 

Овај рад се, у том смислу, бави питањима ко се сећа и, важније, чега (или кога) се сећа. На ово друго питање одговор је лако дати, у питању је гроф Ђорђе Бранковић, несуђени деспот Илирика, како су га поједини историчари ословљавали, а и прво питање има једноставан одговор – људи 18.века, конкретније, Срби у оквиру Хабзбуршке монархије. Међутим, оно што је мало теже за одговорити јесте питање зашто? Зашто га се Срби у оквиру Хабзбуршке монархије сећају, зашто га се сећају баш у деценијама 18.века, зашто се сећају баш грофа Ђорђа Бранковића и у какав су то контекст његова личност, као и дела, стављена? Посебно питање је и како га се Срби 18.века сећају, и којим путевима, односно принципима, лик и дело грофа Бранковића проналазе своје место у културној и политичкој историји Срба 18.века. У одговорима на сва ова питања помаже теорија културе сећања, опширан феномен који у себи садржи неколико одредница којима ћемо се у раду бавити, на примеру грофа Бранковића.

 

Сећање није пошиљка која се предаје од особе особи а да остане непромењена у процесу преношења. Сећање се мења како се преноси, како се прича нека прича, и зависи од тога коме се та прича казује. У том смислу, сведочанство стоји између сећања и историје, између памћења и заборављања, јер прича коју причамо и прича коју изаберемо да НЕ испричамо одређују шта је то чега се сећамо и шта је то што заборављамо[2].  У тренутку кад почињемо да износимо причу, она се већ одваја од нас, креће сопственим путем, а причу не можемо причати ако нема ко да нас саслуша. Морамо прилагодити оно што причамо да бисмо допрли до онога коме причамо. У тренутку када почињемо да причамо, већ стварамо одређену дистанцу у односу на причу, а са друге стране, у исто време, пошто је то наша прича и наше искуство, увек ће бити уграђене у искуство из којег произилазе. Не можемо је само отргнути из њене основе. Сећање је изглед прошлости али увек из перцепције садашњости.

 

Садашњост утиче на прошлост, али реконструкција прошлости увек зависи од контекста и идентитета садашњице. Реконструкција прошлости је увек реконструкција актуелних вредности[3]. Све званичне, официјелне прошлости су кориговане прошлости, али су ипак неке кориговане више него друге[4].

Нешто што је дошло до свог краја опстаје само као предмет сећања и тумачене прераде[5]. Оно што поједине индивидуе спаја у том МИ јесте конективна структура заједничког знања и слике о себи, која се, са једне стране, ослања на везаност заједничким правилима и вредностима, а са друге на сећање заједнички настањене прошлости. Основни принцип конективне структуре је понављање – линије деловања се тако не би изгубиле у бесконачности него би се уобличиле у препознатљиве обрасце  да буду идентификоване као елементи заједничке културе. Друштва стварају слике о себи и  кроз генерације продужавају  властити идентитет тако што изграђују културу сећања, а то чине на различите начине[6].

 

Памћење јесте чист унутрашњи феномен локализован у мозгу појединца (што онда спада у домен других наука, свакако не историјских и културних), али начин на које се то памћење организује и задржава увелико је питање не унутрашњег капацитета и регулисања колико спољних, односно друштвених и културних оквирних услова. Појам културног памћења јесте термин (кровни термин) под којим се налазе стварање  традиције, однос према прошлости, политички идентитет[7].

 

Код културе сећања вештина памћења појединца (појам вештине памћења – ars memoriae  или memorativa [8] ) односи се на испуњавање једне социјалне обавезе, другим речима, она се односи на групу. Ту је реч о питању: шта не смемо заборавити, и свакој групи је својствено једно такво питање. Култура сећања највише почива, али не и искључиво, на облицима одношења према прошлости. Прошлост, пак, уопште и настаје тек тиме што се односимо спрам ње. У сећању се реконструише прошлост.[9] Да бисмо се односили према прошлости мора она да сасвим не нестане тј.морају постојати сведочанства.

Са прерадом прошлости мења се и визија будућности. Да бисмо прошлост поново нашли реконструишемо је на основу различитих извора и споменика, а томе служи памћење тј.конструисано сећање. Оно је данас синоним историје[10].

 

Свако памћење је упућеност садашњице на одређену прошлост као упориште будућности. Идеализовање одређене тачке у прошлости важан је састојак сваке друштвено –интегративне мисли (идеологије или религије)[11]. Сећање је, штавише, есхатолошка величина, јер захваљујући својој тајанственој вези са вечношћу, оно може да превазилази границе датог. У свакој есхатологији памћење представља онај принцип који у име вечности води борбу против времена.[12] Време и заборав, сећање и вечност иду у пару.

У сваком миту  постоји опомена на незаборав страдања као извор ослободилачких прегнућа, освете и националног идентитета, а код сваког мита структурисаном по библијском обрасцу сећање је императив, заједничко сећање обавезује на лојалност колективу (заједничка вера, жртве, борба). Што су у сећању присутнији осећајнији садржаји (смрт, крв, жртва) то његова употреба има наглашенији харизматски тон.

Нема прераде прошлости без истицања жртава.[13]

 

Памћење, као историјски процес, неодвојив је од колектива, од групе људи, од МИ-идентитета. То је колективно памћење. Памћење израста из групе и припада групи. Колективно памћење повезује носиоце сећања у живе заједнице сећања са нарочитим ослонцима (породицу повезује породични фото албум, чланове партије историјат партијске борбе, нацију заједничка прошлост, језик и, мање или више, фиктивно порекло). Колективно памћење смештено је у поредак сећања и повезано са интересом групе. За заједницу памћења кључно је питање шта се не сме заборавити. У сваком колективном сећању вазније је питање “ко се сећа” него “чега се сећа”[14]. Прошлост увек више говори о садашњости него о прошлости.

 

Реконструктивност је појам који је везан за колективно памћење, он означава да се ни у једном памћењу прошлост не успева сачувати као таква, већ од ње остаје оно “што друштво у свакој епохи може реконструисати у складу са својим спољним оквирима”.[15] Памћење дакле поступа реконструктивно. Прошлост се у њему не може сачувати као таква. Она се непрекидно реорганизује у складу са променама спољних оквира садашњице која је у прогресу.[16]

 

Памћење склапа селективне садржаје прошлости у смисаони поредак, успоставља склад у прихватању и тумачењу света, али не само чувањем одређених садржаја, већ и заборавом других, у том смислу, постоје и аутори који наводе да се може схватити да је заборав, а не сећање, главна функција друштвеног памћења.[17] Код обе делатности важну улогу имају критеријуми одабира – лични, породични, национални, политички итд.  Континуитет колективног идентитета тј.друштвених слика о себи успоставља се културом сећања, која уједно даје хоризонт смисла и времена.[18]

 

Национална обрада прошлости је динамична идеологизација која се прожимала са културом – књижевност, уметност, споменичка архитектура, историографија. Памћење садржаја националне прошлости јесте срачунато и селективно, организовани заборав стварао је низ историјских празнина, али би изостављени садржаји (утуљена баштина) после друштвених преокрета постајали идејно средиште нове хегемоне слике о прошлости.[19]  Слика прошлости никада није лишена политизације, манипулација сећањима и сликама прошлости  лако је постајала добар политички инструмент[20].

 

Срби у 18.веку, у оквирима Хабѕбуршке монархије, су били у специфичној ситуацији. Нису имали сопствену државу, нити владара, живели су у оквиру, не увек пријатељски настројене, јаке католичке царевине и морали су, зарад опстанка, да се бар делимично прилагоде. Црквени поглавари су били својеврсни политички и световни лидери пресељеног дела српског народа, и схватали су неопходност реформи црквено-народног живота.[21] Подсећањем на херојску прошлост[22], која изазива одушевљење, развијали су осећај историјског континуитета нације. Он се ствара и чува од заборава историјским, књижевним и уметничким делима, церемонијама, меморабилијама, меморијалима и симболима, који враћају прошлост у фокус заједнице и њеног колективног идентитета.[23]  Колективна меморија је била део друштва, у коме су традиција и ритуали спонтано повезивали појединца и заједницу са прошлошћу. Тада је прошлост још увек била присутна у садашњости и није била одвојена од свакодневне егзистенције, да би у 19.веку таква колективна меморија била потиснута зарад сагледавања искуства прошлости кроз историју.[24]

 

У свакој кризи прошлост оживљава као оружје и слаби склоност конструктивног заборава прошлости. Хоризонт прошлости страдалих народа је, као и њихово колективно памћење, увек везан за одређене људе, места, предмете. Једно од општих начела сећања је библијски образац издајник-џелат-жртва који још увек структурише културу сећања (од јеврејског страдања до косовског мита).[25]

 

Дакле, у културном сећању не тумачи се изнова само прошлост, него и садашњост. Садашњица која се сећа у складу са својим потребама и прошлост каква је била, нису исто[26].

 

Колективни или МИ-идентитет[27] не постоји изван индивидуа које оно МИ конституишу и носе. Он је ствар индивидуалног знања и свести. Део зависи од целине и добија свој идентитет тек улогом коју игра у целини, а целина пак настаје тек из учествовања делова. Друштво се не појављује као величина супротстављена поједницу, већ као конституишући елемент његовог сопства. Под колективним или МИ-идентитетом подразумевамо слику коју нека група гради о себи и са којом се њени чланови идентификују. Он не постоји сам по себи, него у оноликој мери у којој одређене индивидуе пристају уз њега. Он је онолико јак или слаб колико је жив у свести чланова групе и колико је у стању мотивисати њихово мишљење и деловање. Групе свест свог јединства и особености ослањају на догађаје из прошлости. Друштвима је потребна прошлост у првом реду ради њиховог самодефинисања. “Нација живи само тако што поново оживљава своју прошлост”, цитира Асман једног модерног египатског аутора[28].

 

Колективни идентитет се не може отказати исељењем или конверзијом[29]. Сваки потрес, од кога би се указале пукотине на здању османске државе, доводио је покорене народе, поглавито њихове одговорне људе, у ново искушење да се покуша наћи излаз из потчињености. Разлози ове појаве, да се исти свет другачије понаша у разним условима спољашње стеге, не водећи при том рачуна о објективним чиниоцима, без сумње су у односу заједничке свести зависних народа према духовном саставу онога што собом доноси страни господар. Тај однос је одређен вером, још више припадношћу друкчијој цивилизацији или групи народа, најзад и историјским тренутком када се успоставља[30]

Када се етнички савези окупе у једну већу етнополитичку творевину, или селидбом, нечијом предоминацијом те освајањем доспеју у други етно политички савез, настају проблеми интеграције акултурације[31]. Доминирајућа култура (културна формација доминирајуће етније) уздиже се у високу културу, док суперпониране културне формације бивају маргинализоване. Ништа не спаја више него изоловање од непријатељске околине. Депортација у тадашњем свету је значила крај колективног идентитета. Губитком домовине рушили су се и сви нужни оквири колективног сећања, прекидала конективна структура култура, а депортована група би се бестрага изгубила у новој околини.[32]

 

Форма у којем се доноси одлука између нестајања и чувања, јесте смрт[33]. Тек са таквим крајем, живот поприма ону форму прошлости на којој се гради култура сећања. Тада умрли и даље живи у сећању окружења као да је то нека врста природног наставка егзистенције, а заправо ту је реч о чину оживљавања који умрли може захвалити једино групи која је решена да га не препусти забораву. Фигуре сећања су увек просторно и временски конкретне. Просторни оквир  за који је фигура сећања везана, обично је означен појмом домовина, поготову када је она in absentia, а просторном оквиру увек припада и свет ствари који је окруживао фигуру сећања (то је стуб и носилац његовог сопства)[34].

 

Спомен на мртве је у парадигматичном смислу памћење које твори заједницу[35]. У унатраженом везивању за мртве путем сећања заједница се осведочује о свом идентитету. У обавезаности одређеним именима крије се увек и опредељење за неки социополитички идентитет[36]. Где комеморативна веза остаје анонимна, као код споменика борцима, са хиљадама имена, или у случају гроба непознатог јунака, ту је идентификаторски моменат у првом плану. И култ реликвија спада у контекст оваквог спомена мртвих који твори или стабилизује заједницу. Идентитет се успоставља преко памћења и сећања. Исто као што индивидуа свој персонални идентитет само помоћу памћења може изградити и одржавати га кроз дане и године, тако и група свој групни идентитет може репродуковати само памћењем. База за колективно памћење јесте култура: комплекс знања који осигурава идентитет, комплекс који је објективан у смислу симболичких форми као што су митови, песме, плесови, пословице, закони, свети текстови, слике, орнаменти, знакови, путеви, па и читави крајолици[37].

 

У заједницама које се опраштају од свог члана, ово је прилика за друштвену размену симболичких и мање симболичких гестова, док испраћаји угледних представника отварају простор за потврду њихових идеја и дела, или за одрицање од њих. Смрт је и мистична, и употребљива, и симболична, и буквална, и презрена, и обожавана. Она сама је оличење противречности, а технике меморисања које на њој почивају посредно нас доводе до закључка да је она својеврсно, универзално и непресушно извориште (противречности)

целокупнe културе[38].

 

Догађај смрти је, дакле, повезан са процесима сећања и памћења[39]. Да ли ће однос према покојнику добити форму, односно садржај, једног или другог, то зависи од низа параметара. Технике памћења углавном су везане за смрти јавних и угледних личности, као и за догађаје који омогућавају повезивање са политичким концептима и идејама, док сећање припада обичним људима и њиховим наследницима[40].  Сећање и памћење увек је утемељено у прошлости, која се, услед дубинске кризе вредности садашњег тренутка, често чини као једино уточиште.[41]

 

Како се формира колективно памћење? Преко историјских слика. Појам “историјске слике”[42] метафора је за учвршћена веровања и тумачења дубоке прошлости које одређене групе људи сматрају важним. Политичке и културне заједнице одређују будућност када дефинишу своје место између искуства и нада, прошлости и визија. Растумачена прошлост утиче на поимање садашњости, али и на визију будућности. “Историјске слике” су у основи искривљене, иако се припадницима заједнице чине истинитим[43].

 

Слике историје су еластичне јер увек изнова усклађују прошлост са актуелним друштвеним и политичким потребама. Куљић даље наглашава: “Историја ће бити реконструисана да се слаже са нашим убеђењем”[44]. Сећање није фотографска репродукција минулих дешавања, онај који се сећа је увек под утицајем околине[45].

Селективност сећања зависи увек од односа снага; у центру су субјекти (творци јавног мњења) који се сећају, њихови мотиви, интереси и сазнајне перспективе, затим предмети сећања и прећуткивања и напокон, начин, тј.култура сећања (на који начин се сећање на прошлост повезује са конкретним и трајним предрасудама...)[46]. Чињеница да је памћење селективно, што значи да процес памћења иде руку под руку са процесима заборављања и прећуткивања, не умањује његов друштвени значај као феномена.[47]

 

Овако рашчлањена култура сећања, са свим својим особинама, занимљива је за примењивање и уочавање основних принципа на различитим примерима, били то личности из историје, или историјски догађаји. Овде је то случај са грофом Ђорђем Бранковићем.



ГРОФ ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ: живот, смрт и сећање

 

Ко је био гроф Бранковић, какав је био његов живот, каква је била његова смрт, какво је било сећање на њега након смрти?

 

Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711) је родом био из Јенопоља, а од раних почетака био је припреман за дипломатску службу коју је успешно и започео код ердељског кнеза. Томе је највише допринео његов старији брат, ердељски митрополит Сава II.[48] Ђорђев  посао је био одржавање веза са Турском па се тако упознао са стањем у тој империји. Због веза са опозицијом у Ердељу, посао је морао напустити те је прешао у Влашку где је као посланик влашког кнеза радио на учвршћивању веза између Влашке и Аустрије, због чега ће од цара Леополда I на крају добити титулу барона Угарске.[49] Упоредо, радио је и на решавању свог личног питања- успостављање слободне илирске краљевине под врховном влашћу Аустрије, у којој би он био деспот.[50] О томе је поднео представку аустријском цару који његово мишљење није делио. Цар није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу.

 

20.септембра 1688.године Бранковићу је издана диплома којом му је додељена титула грофа. Преко његових захтева о посебној територији прешло се на тренуак ћутке, а грофовска титула дарована му је због тога што се рачунало на његове услуге приликом дизања на устанак православног народа у Турској, јер је Аустрија намеравала да изврши продор ка југу, уништи царство Османлија и загосподари њиховим земљама у Европи. Бранковић се упутио на ратиште у уверењу да не ради супротно споразуму који је, чинило ми се, постигао у Бечу, па је из Оршаве упутио народу проглас, назвавши себе наследним деспотом и законитим господаром ''отачаства својих предака''.[51]

 

У међувремену су аустријске власти сазнале за Бранковићеве везе са Русијом. Крај његовог подухвата био је тиме предодређен. Цар, као што је напред напоменуто,  није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу, а како су му сметале и Бранковићеве везе са Русијом, он је наредио да Бранковић буде ухапшен, што се и догодило, у Кладову, 29.октобра 1689.године. Несрећни гроф је затворен у Сибињу, потом у Бечу[52], да би 1703.године био интерниран и послат у (данас) чешки град Хеб[53], где је и умро 1711.године. Године проведене у Бечу, неважно што су то године под надзором аустријских власти, биле су пресудне за грофа Бранковића, јер управо тада успоставља контакте са српским старешинама, као што се и боље упознао са тешкоћама у којима су живели Срби, у периоду око Велике сеобе и након ње. У својим Хроникама писаће о тим догађајима и сусретима са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и српским намесницима.[54]

 

Немају право они који те власти (аустријске) бране да су затварањем Бранковића склонили из јавног живота једног непоштеног мистификатора, оне у то нису улазиле, непоштено је било све у оном времену, обележеном најдубљом кризом људске савести.[55]

 

Oпширну биографију грофа Бранковића најпотпуније је дао Јован Радонић који има неколико књига који се баве животом и делима грофа[56], док је најоштрије о грофу писао Иларион Руварац.[57] Иларион Руварац и Јован Радонић су једини који су о самом грофу Бранковићу, као и о његовим наследницима, знали нешто више из разлога јер су располагали породичном архивом Бранковића.[58]

 

Дакле, живот грофа Бранковића је свакако инспиративан, пун необичних преврата, и приказује га као човека са циљем, са визијом, који је стремио ка испуњењу своје визије до краја живота. Његова визија започиње утврђивањем сопственог порекла, у циљу да докаже да је легитимни наследник последњих српских деспота. Нетачно се приписује Ђорђу Бранковићу да је сам смислио ону лозу својих предака која га је повезивала са династијом последњих српских деспота средњег века: он је, сасвим извесно, само преузео породично предање о пореклу, заједно са документима, стварним или лажним, који су сведочили о томе и на тој основи истакао своје владарске претензије – Бранковић је само покушавао да нагомилавањем разних доказа, међу којима има и  очевидних измишљотина, његових или наслеђених, докаже своје родословље, и тиме је наговестио почетке модерне историјске критике код Срба.[59] Може се, заједно са тим, истаћи претпоставка да Бранковић није био свесна лажа и варалица, и да је он одиста веровао у своје порекло. Он не оставља само утисак мистификатора него и човека занесеног својом идејом, каквих је било у том периоду.[60] Он је на крају постао свестан мученик за своја уверења и за права свог православног народа, и у томе је, као заточеник, издржао више од две деценије. Сматрао је себе ''трагичном личношћу која страда и пати за општу ствар. Тешио се у затвору тиме да су и Немањићи страдали док су се прославили и да, уопште, нема славе без страдања.''[61]

 

Овај моменат је кључан за културу сећања, за колективно памћење, то је почетна тачка од које се даље, одмах након грофове смрти,  развија култ грофа Бранковића, а култ се заснива на његовим писањима и извођењима порекла од светих деспота Бранковића (последњих средњевековних деспота), а тиме и од светородне лозе Немањића, што ће у перцепцији Срба 18.века, у оквирима Хабзбуршке монархије, бити сасвим довољно да га схвате као легитимног световног поглавара, постављајући га на важно место у српској историји. Тај култ ће, почевши од момента његове смрти, расти и достизати свој врхунац физичким преносом грофовог тела и похрањивањем у Крушедол, да би одатле настављао свој развој, све до кулминације у 19.веку, који можемо сматрати и веком трагања за националним колективним идентитетом, трагањем за херојима прошлости и херојима пожртвованости за народ, где се живот и смрт грофа Бранковића савршено уклопила. Од тог тренутка, ствар је била на принципима културе сећања да сачувају од заборава овакву историјску личност.

 

Самозвани деспот је наступао у складу са својим временом и његовим политичким менталитетом, и тиме допринео постављању српског питања. Он није могао учинити другачије, а што су га скоро три века после тога историчари грубо одбацили[62], такође је питање културе сећања и процеса заборављања који нужно иде уз сећање.



ПРИНЦИПИ МЕМОРИСАЊА


 I  КРУШЕДОЛ КАО МНЕМОТОП


Оно одакле колективно сећање црпи своју грађу, између осталог,  је и култура, можемо рећи да је она и основа колективног сећања. Међу свим чиниоцима културе, пажњу заокупља и мотив крајолика сећања, симболичне форме у коме се у један, сврсисходно одређен пејзаж, пун симболике, транспонује одређена личност, догађај или слично. Пјер Нора, француски историчар друге половине 20.века, први је повезао памћење са физичким, опипљивим местима, данас познатим и укљученим у културу сећања као les lieux de mémoire[63].

 

Мнемотоп, или крајолици сећања како је то дефинисао Јан Асман[64], представљају места памћења, и они су важна ставка читаве теорије културе сећања. Феномен мнемотопа је такав да не само свака епоха него, пре свега, свака група тј. свака верска скупина своја специфична сећања локализује и монументализује на свој посебан начин. Акцетовање континуитета са прошлошћу, наглашавање важности традиционалног приступа и слично, треба самој садашњости да дâ смисао, да улије сигурност у свакодневни човеков живот, да му помогне да се оријентише. На тај начин се развија свест о заједништву, подсећа на идеје и вредности важне за одржање колектива, на учествовање свих чланова заједнице у нечему што има “виши смисао”[65]. Зато је занимљиво да се истражи конкретно смештање сећања у један такав крајолик испуњеног сећањима и значењима.

 

Када говоримо о култу појединца какав је овде случај, дакле, култа одређеног човека, важно је сместити га на одређено место. Он просто мора да има географски решену тачку у којој се његов култ стационира. Тај топос је увек поткрепљен ониме зашто и како. Историјске околности умногоме одређују мнемотоп. Овде је случај да мнемотоп грофа Ђорђа Бранковића у 18.веку  постаје манастир Крушедол.

 

Два су кључна питања зашто манастир Крушедол, и на који начин  се успоставља култ грофа Ђорђа Бранковића?

 

Како наводи професор Тимотијевић у свом тексту[66], после смрти патријарха Чарнојевића, на иницијативу јенопољског митрополита Исаије Ђаковића, долази до стварања црквене организације Срба у Хабзбуршкој монархији. За средиште новостворене митрополије изабран је манастир Крушедол, док је по његовом имену новостворена црквена организација добила назив Крушедолска митрополија. Избор уопште није био случајан јер је Крушедол почетком 18.века уживао статус водећег фрушкогорског манастира и сматран је за најугледније верско средиште Срба у подунавским областима. Овакав статус је манастир стекао одмах по оснивању, а његов историјски значај друге Студенице могуће је потпуније сагледати само у контексту јасно схваћене намене коју су му одредили оснивачи јер иза ктиторског чина подизања манастира откривају се сложени верско-политички разлози и условљености историјским околностима, које су одредиле водећи статус манастира у подунавским областима. Наиме, идеја ктитора била је да Крушедол буде култно и митрополијско средиште, и та идеја је негована кроз читав 16. и 17.век и била је основа препорода до којег долази након Велике сеобе у 18.веку[67]. На традицији некадашње крушедолске митрополије и политичког тумачења култа сремских деспота Бранковића, чији култ у време турске владавине Сремом по популарности превазилази и стари култ Срба светитеља из светородне куће Немањића, брањене су идеје самосталности и верског идентитета новоосноване Карловачке митрополије. Дакле, сагледан у својој двојној светлости, Крушедол је један од кључних споменика српске културе у првој половини 16.века, а као маузолеј последњих деспота из куће сремских Бранковића везује се за средњевековну традицију гробних цркава. Он је и последњи владарски маузолеј и њиме се закључује традиција српских династичких гробних цркава средњег века, док, са друге стране, као прво митрополијско средиште српске православне цркве у угарским земљама, постаје чврсто упориште верско-политичког програма новоосноване Карловачке митрополије у 18.веку[68]. То је контекст који не смемо превидети када причамо о сећању на Ђорђа Бранковића, и то је контекст  коме је фигура несрећног грофа била неопходна за даљу пропаганду верско-политичког програма.

 

Поставља се питање на који начин је гроф инкорпориран у овај контекс?  Који је то легитимни чин који једну фигуру уздиже на виши ниво, актуелизује је и поставља на јасно одређено место у верско-политичком програму? Једноставно, сахраном у манастиру, односно шире гледано преносом његових посмртних остатака и полагањем истих у манастир Крушедол. То је чин којим гроф Ђорђе Бранковић на велика врата, након своје смрти, улази у историју Срба. Наравно, томе је допринела и живописна биографија и његово дело Хронике, које су се одлично уклопиле у верско-политички програм црквених првака.

 

Присећање на славну прошлост подразумева њену обнову у будућности[69]. Помера се тежиште са верског на народни и национални патриотизам, а тиме Крушедол добија другачији и шири карактер, те се промене све више уочавају у другој половини 18.века.

Средином 18.века проширен је меморијални карактер Крушедола када је у главну манастирску цркву положено тело грофа Ђорђа Бранковића. Заточени гроф преминуо је у Хебу 19.децембра 1711, а као шизматик сахрањен је ван католичког градског гробља. Није му била испуњена ни последња жеља да буде сахрањен свечано и по православном обреду[70].

 

У време аустријског рата за наследство, који је избио по ступању на престо царице Марије Терезије, петроварадински оберкапетан Атанасије Рашковић, потомак старе племићке кнежевске породице иѕ Старог Влаха и зет патријарха Арсенија IV Јовановића, доспео је у Хеб и његовим настојањем су током октобра 1743. земни остаци грофа Бранковића пренесени у Карловце, где их је дочекао патријарх са народом. Они су прво положени у карловачку Саборну цркву, где су очитане молитве, а потом су свечано испраћени до Крушедола. Поводом преноса гробних остатака грофа Бранковића у Крушедол, трудом кнеза Рашковића и уз благослов патријарха Арсенија IV, у северозападном делу припрате ископана је нова гробница. Неколико година касније посмртни остаци грофа извађени су и пренети у костурницу, где су се налазили приликом генералне визитације 1753.[71]

 

Пренос посмртних остатака грофа Бранковића из Хеба и њихово полагање у Крушедол одраз су идеологије новог времена и најављују уобличавање култа световних великана – хероја, који ће међу Србима добити пун замах тек у  19.веку, а како овде видимо, гроф Бранковић је први пример тога.

У светлости нових идеја о транспоновању нације у државотворни свет реалности, мења се и схватање смрти које постаје својеврсно утемељење новог живота. Култ мртвих и његово меморисање имали су дугу и развијену традицију, а највише поштовања се указивало мученицима који су жртвовали живот за веру. Почетком 19.века, са уобличавањем националне идеологије, идеал жртвовања за веру допуњава се идеалном жртвовања за отаџбину.[72] Случај са грофом је такав да он није буквално, у физичком смислу, погинуо за отаџбину, у некој борби, на пример, али је у ширем смислу говорећи дао живот за оно што је сматрао својом отаџбином и својим народом.Он је у том смислу вероватно први пример установљавања култа националних хероја, нешто што ће имати свој замах тек у 19.веку.

 

Elevatio и translatio земних остатака грофа Бранковића један је од првих познатих примера установљавања светог култа костију великана који се приближава култу хришћанских светитеља и поштовању њихових моштију[73]. Ово је кључно за нагласити, јер се радећи на овом тексту намеће утисак да се са посмтртним остацима грофа Бранковића поступало готово као са моштима светитеља, они наравно никада нису добиле тај статус, али су имале третман скоро као па да су мошти. На сличан начин се поступало и са меморабилијама, предметима који су везани за живот грофа Бранковића, о чему ће бити речи касније.

 

Translatio или пренос моштију саставни је део ширег програма, обреда успостављања светитељског култа. Adventus представља посебан тренутак транслације, дословно, он означава долазак, приспеће реликвија на предвиђено одредиште. Прва етапа транслације јесте profectio – дакле мошти се подижу из првобитног гроба а затим у пратњи крећу на пут, испраћај представља многољудна свечаност; следећа етапа је adventus, долазак, он се обавезно збивао на одређеној, тачно утврђеној географској тачки, а најчешће на граници – државе, града, манастира[74]. Трећа етапа је occursus или дочек реликвија. Међу личностима које им излазе у сусрет налазили су се, са једне стране, клирици и монаси, а са друге лаици, који се даље одређују према друштвеној припадности. У току occursus-a обављао се susceptio, примопредаја реликвија. Завршни чин ритуала је ingressus или introductio – уношење реликвије у град, односно у цркву, и њихово полагање на коначно одредиште. Важно је нагласити да је често било и учешће актуелног владара у транслацији реликвија.  Обред се завршавао свеопштим слављем, уз обдаривање цркве и манастира[75].

Већина средњевековних владарских транслација била је подстакнута тренутним политичким потребама, што, наравно, не доводи у питање њихов општи идеолошки програм, чији је циљ сакрално заснивање власти.

 

Сећање на изгинуле хероје чувано је посредством њихових гробова који прерастају у топосе националне меморије.[76] Био је то сложен и дуготрајан процес, који, ево видимо, почиње још у 18.веку са идејом  Крушедола као националног меморијалног комплекса.

 

У трећој деценији 19.века биће и омивене кости грофа Бранковића, али то неће имати конотацију коју иначе има омивање, а то је потенцијално објављивање покојника и његово укључивање у ред светитеља. На другачији однос према посмртним остацима грофа Бранковића указује и чињеница да су оне положене у нову гробницу сазидану у северозападном делу припрате који раније није имао фунерарну намену. Гробница грофа Бранковића је ископана тачно наспрам гробнице владике Максима, тако да су оне и формално постављене паралелно. Десни део припрате, са гробницом владике Максима намењен је сахрањивању црквених великодостојанственика док је леви део припрате, са гробницом грофа Бранковића намењен световним великанима. Оваква намена грофове гробнице сачувана је и у потоњим временима, у њу су положени посмртни остаци кнеза Атанасија Рашковића, а готово век касније, кости војводе Шупљикца, чијим погребом је утвђен статус Крушедола као пантеона Срба северно од Саве и Дунава[77]. Стара идеја о маузолеју као превасходно верском објекту, прерасла је коначно у идеју о пантеону као националном споменику[78]. У том пантеону важно место имао је и гроф Бранковић. Истицање световних националних великана и хероја у први план нове политичке осећајности јасно се може оцртати поређењем поштовања Арсенија III и грофа Бранковића када бујањем националне политичке имагинације култ грофа Бранковића све више расте, док се историјски лик патријарха Арсенија III Чарнојевића[79] све отвореније излаже критици[80].

 

Веома брзо гроб грофа Бранковића  је постао једна од знаменитости, lieux de memoire, која је уобличавала слику о манастиру као националном меморијалном топосу.[81]

 

Све наведено горе о транслацији везано је заправо за средњевековне владаре, али у овом процесу и принципу можемо рећи да је сличан ток постојао и код транслације Бранковићевих земних остатака. Иако је важна чињеница да он никада није имао званичну титулу владара српског народа, и иако не постоји конкретан документ који би представљао сведочанство како се процес елевације и транслације до танчина догодио[82], можемо ипак рећи да је он постојао, да се одиграо, и да се одиграо по принципу елевације и транслације каква се спроводила код средњевековних владара или реликвија. То нам говори о угледу који је имао гроф Ђорђе Бранковић међу Србима у окиву Хабзбуршке монархије, и о статусу који су имали његови посмртни остаци. Његово тело је морало бити пренето, морало бити похрањено у Крушедол као најважнији пантеон северно од Саве и Дунава, и, најважније за концепт колективног памћења, морало бити “враћено кући” и сахрањено како долукује једном таквом националном великану[83] који умире у туђини, неправедно осуђен.

 

II  МЕМОРАБИЛИЈЕ:

 

- ХРОНИКЕ


Ништа тако добро не говори о некоме као дела која остају након нечије смрти. Она су важна сведочанства која су потребна за културу сећања, то су сведочанства да не неко постојао, то су сведочанства, у нашем конкретном примеру, да је неко бележио своје мисли и оставио траг за собом. На тај траг надовезаће се људи каснијих епоха, чувајући га и преносећи га кроз време, што доприносу не заборављању.[84] Уобличавање нововековних култова великана и хероја пратила је  пракса сакупљања његових личних предмета- меморабилија (симбола сећања), која постају нека врста профаних реликвија.

 

Писана реч постаје временом један од основних медија стварања и чувања колективне меморије.[85] Овде се писана реч односи на списе грофа Бранковића који су настајали током његовог живота, и начин на који су они чувани од заборава, односно начин на који су они меморисани.

 

Ђорђе Бранковић је свакако најпознатији по свом волуминозном историографском спису у пет књига, по Славеносрпским хроникама. Овде треба нагласити да постоје две верзије Хронике – краћа, писана последњих деценија 17.века, и она обимнија, недовршена Славеносрпска Хроника, настала по његовом заточењу. Она је и најпознатија, али прво се треба осврнути и на ову краћу верзију Хроника, јер су оне добар увод за причу о великим Хроникама.

 

Хроника Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије је кратка хроника коју је на румунском језику написао гроф Ђорђе Бранковић[86], и предходница је великих Хроника. Настале између два века, 17. и 18, Хронике чине “знаменити прелаз од средњовековних схватања историје модерном”[87]. Гроф Ђорђе Бранковић је подједнако био заинтересован за прошлост свих народа југоисточне Европе, те је догађаје и личности из српске историје посматрао напоредо са збивањима из историје угарске, влашке, молдавске и пољске.

Опседнут идејом о свом деспотском пореклу од светородне лозе Бранковића, гроф Ђорђе Бранковић је настојао то и да докаже у својим Хроникама, али је својим делом остварио много више[88]. Писао је историју свакако не са намером да би докучио истину него да би истакао своја владарска права, а свом православном народу утемељио самосталну државу[89]. Излажући српску историју од Немањића па до потоњих сремских Бранковића, он  је доказао легитимитет српског народа, показујући да је то народ са богатом прошлошћу, народ који је имао своје краљеве и цареве, своју династију, своје светитеље и богато предање.

 

Између осамдесетих и деведесетих година 17.века, Ђорђе је боравио у Букурешту и кретао се у кругу учених и важних људи[90]. У жељи да докаже своје деспотско порекло, Бранковић је у Букурешту почео прикупљати грађу, те је проучавао старе текстове, летописе и родослове, и на послетку почео је и сам писати историју. Тако је између 1684. и 1688. настала кратка хроника на румунском језику[91].

 

Нажалост, ауторов аутограф није сачуван. Пронађено је до сада десет преписа из 18.века, а хроника је у Румунији штампана три пута, 1893. и 1917. у часописима и 1987. као посебно издање што показује да све до данашњих дана постоји интересовање за ово дело, пре свега због тога што се у њему говори и о румунској историји. Превођење румунске Бранковићеве хронике на српски језик има још већи значај за нашу читалачку публику, али и за изучавање Бранковићевог приступа темама из прошлости. Приступајући овом деликатном и нимало једноставном послу, Стеван Бугарски је уложио пуно труда и знања да Бранковићево дело са румунског преведе на српски језик.  У Приступу, Бугарски веома информативно даје податке о времену настанка Бранковићевог дела, о рукописима, о преписима, о штампању хронике у Румунији и самом начину превођења дела[92].

 

Обе хронике Ђорђа Бранковића, и румунска и Славеносрпске, имају исту структуру, исти хронолошки редослед и описују исте догађаје. Хронике су много обимније дело (око 2600 страна) од румунске (44 стране). У краткој румунској хроници Бранковић је дао само назнаке о неким догађајима или је преписао записе и летописне белешке о српској историји, и то оне које је поседовао. Своју хронику на румунском језику писао је по принципу средњовековних хроника[93].

 

Анализа Бранковићевих Хроника и поређење са другим делима, показује да је писане изворе неједнако користио, дословно преписивао, ексцерпирао податке, мењао, кориговао, комбиновао чињенице али је увек све подвргавао сопственој визији прошлости и својој концепцији. У Хроникама пише опширније, целовитије и са бољим познавањем српске историје, а ослања се на Мавра Орбина и Антонија Бонфинија. Бранковићево познавање српске историје, у време кад пише румунску хронику је скромно, непотпуно и недовољно, а тек у Бечу, када почиње писати Хронике, почиње се ослањати на Орбина и Бонфинија као главне изворе. Нема сумње да се Ђорђе Бранковић постепено и кроз дуги низ година, упознавао са прошлошћу свога али и прошлошћу других народа. Поређења његова два дела важна су за сагледавање односа према изворима, за његово познавање и коришћење појединих дела. Управо због тога су обе хронике описани исти догађаји, може се видети и пратити Бранковићев укус, интересовање и знање историје, најпре између осамдесетих и деведесетих година а потом у време писања Хроника. Време проведено у Букурешту означава период у коме Бранковић сакупља грађу и, пишући кратку хронику, прави нацрт за своје обимно дело. Хроника на румунском језику пише на основу грађе коју поседује у Букурешту. У Бечу и Хебу он ће располагати већим бројем и домаћих и страних дела и на њих ће се и ослањати при састављању Хроника. И стога је изучавање кратке хронике и поређење са каснијим историографским списом, важно за проучавање генезе Бранковићевих Хроника[94].

 

Бранковићеве Хронике (недовршени спис у 5 томова са преко 2600 страна)[95] представљале су својеврсно упутство српским народним и духовним вођама у тражењу верске и националне аутономије[96]. Деспот је био на становишту да је поред црквене аутономије потребна и засебна териоторија са световним старешином који би био под врховном царевом влашћу. Бранковић је посебно истицао потребу очувања православне вере, страхујући са Срби изгубивши веру остану без свог националног идентитета. У њему је изложена идеја о стварању Илирске краљевине, посебне државе српског народа, смештене између Аустрије и Турске, која би се ослањала на традицију средњовековне Србије[97].

 

Откако су га, 1690.године, пребацили у Беч, Бранковић се предао писању својих Хроника, које су значиле историјску подлогу српских националних захтеве и настојања да се задобије што самосталнији положај у измењеном односу европских сила. Исте године, Срби су, после сеобе, постали значајни чинилац у оном делу Подунавља који су, после прогона Турака, запоселе аустријске трупе. Леополд I, како би обновио ратовања против Турака, потврдио је и проширио српске повластице и обновио грофовску диплому Ђорђа Бранковића, на скупу главара у Будиму, у мају 1691, а бечки заточеник је извикан за деспота, док је цару упућен захтев да га ослободи. Бранковић је остао не само у заточењу него и под смишљеним ћутањем. (кардинал Колонић, који је надмоћно утицао на политику бечког двора, изјавио је једном да Бранковића не треба пустити из затвора, јер би Срби, одвише силовити, “још више дигли рогове” када би се он нашао на слободи.)[98]

Окупљање Срба око Бранковића, у Бечу, није престајало. Они су подносили петиције двору тражећи његово пуштање из заточења, а он је њима давао савете и упућивао их како да воде борбу за самосталност. Из његових Хроника правили су изводе још док су биле у настајању и доносили му историјску грађу коју је у њих  уносио[99].

 

Арсеније III је у оквиру својих овлашћења радио на прибирању Срба, без обзира на њихову подељеност државним границама. Ђорђе Бранковић је том народу дао први политички програм у борби за аутономију и очување вере, а тиме и националне посебности. Учинио је то превазилажењем постојећих могућности. И у томе је била снага његовог подстицаја[100].

 

Радован Самарџић, даље, у истом тексту, говори и о самим Хроникама. Све до појаве Историје Јована Рајића (1794-95), Бранковићеве Хронике, иако необјављене, огромне обимом, и замршено написане, биле су основа историјског знања и схватања код Срба. Уједно, у њима се налазио преважан идејни ослонац њиховог политичког деловања. Сличну улогу имала је, потом, и Рајићева Историја, која је постала духовно извориште српске револуције која ће се догодити 1804. Српска историографија је до овог дела имала средњевековни карактер, а сад Бранковић упоредо са српским и византијским писцима користи, као извор, и западне писце. Он се тиме потпуно одвојио од својих предходника у српској историографији.

 

Спис разуђен у стилу барока[101], ерудитски по својој припадности оном правцу који је у тадашњој историографији имао пуну превласт, састављен у профаном духу са циљем да се докаже једно предањем измишљено владарско родословље. Уместо да се уздиже до царства небеског и његових закона, историја је остала на земљи.

 

Поред Самарџића и Радонића[102] који су горе поменути, и Радојчић је дао један занимљив приказ о Хроникама[103]: ” Оне (Хронике) су смишљене са веома магловитом концепцијом, састављене по сасвим неразговетној композицији и писане јако рђавим језиком. Па ипак, с колико су љубави и поштовања дочекане! Срби су их стављали скоро у исти ред с црквеним књигама. Толика је била наша оданост историји и таква је постала наша политичка потреба ослањања на прошлост.

 

То значи да су се Хронике још у свешчицама давале на читање, на васпитну и политичку употребу. Ја тешко одолевам искушењу да редом испишем, према мом знању, с колико љубави и марљивости су Хронике преписиване и извађане.

 

Преписивачи и извађачи Хроника нису имали истоветне захтеве према историји, па, разуме се, ни према њима. Једне је, и то претежан број, највише занимало родословље српских владара, други су горели од жеље да дознају одакле је потекао српски народ и каква му је прошлост била, док је за мемоарски део показао, колико се зна, особито занимање само Јован Радонић и поред свог извода из Хроника још ставио у ексцерпту читав спис о самом грофу Бранковићу какав он изгледа према својим Хроникама.

 

Разумљиво је што се код извођача из Хроника може често већ по натпису њихових извода докучити језгра њихових захтева према српској историји – да ли се посепце занимају за родословље наших владара или се нарочито желе обавестити о раним вековима српске прошлости, али и код преписивача може се покаткад дознати шта им је лежало на срцу, а шта су желели забашурити. Пре свега, јасно се види да су времена љубави за хроничарско схватање историје била у неповрат прошла. Преписивачи су већином немилосрдни према првој књизи Хроника, чисто хроничарској, и почињу одмах с преписивањем друге књиге – значи лаћају се српске историје или се бар журе њој. Онда, има преписивача што изостављају оне одељке из Хроника које сматрају нетачнима или опаснима; тако је најпажљивији преписивач Хроника, Константин Студенички, изоставио она места где се напада патријарх Арсеније III[104].

 

Ја се већ лепи број година бавим Бранковићевим Хроникама, па ипак, ево, не смем да кажем колико има његових преписа и извода из њих. Знам толико да их има читава легија. Највише је, наравно, извода, али биће много и преписа – и то целих Хроника или појединих партија из њих, а то значи веома много кад се узме на ум огромност, недовољна јасноћа и недовољна прегледност Хроника.”

Радојчић даље наводи још преписа који су се током времена појавили[105].

 

Након смрти грофа, само су један портрет и рукописи доспели у руке његовом наследнику Јовану Бранковићу Липовцу[106]. Због тога ни у крушедолским инветарима нема помена о личним предметима грофа, али се у манастиру једно време чувао аутограф његових Хроника. Оне су доспеле у Крушедол из Студенице након 1748. Аутограф је потом пренесен у митрополијску библиотеку, што се види из писма Стефана Стратимировића из 1791. Док су се Хронике налазиле у Крушедолу јеромонах Мојсеј Милинковић начинио је изводе из њих, које је потом преписао јеромонах Вартолимеј. Ови преписи су чувани у манастирској библиотеци[107].

 

Бранковићева Хроника, изводи из ње и њени преписи, нису једина нова књига која се читала и препричавала, у првој половини 18.века, али јесу једина за коју се зна, данас, да се протезала од Пеште до Студенице[108].

 

Препис Хроника који је начинио студенички игуман Константин између 1742. и 1748.године, преписивач и преводилац са српско-словенског на руско-словенски Бранковићевих Хроника,  забележио је да је његов препис посвећен Арсенију IV, да је преписан “повељенијем” Павла Ненадовића, епископа плашког и карловачког, и Јована Георгијевића, епископа осјечког, и да је цео посао окончао у време пећког патријарха Атанасија II Гавриловића (патријарх од 1747.године). Тим преписом хтео је Павле Ненадовић да се одужи Арсенију IV  и да истовремено ваљано забележи почетак своје епископске службе[109].

 

Интересовање за грофа Бранковића и његове Хронике не јењава ни у 19.веку.

Сергије Николић и Исидор Стојановић, професори Велике школе у Београду и редовни Чланови Друштва српске словесности (претече САНУ), су крајем 1847. боравили у Карловцима и, у име Друштва српске словесности, тражили дозволу митрополита Јосифа Рајачића за објављивање Бранковићевих Хроника, по аутографу из тамошње Митрополијске библиотеке. Њихов студент Јеврем Грујић, један од духовних вођа београдских високошколаца на Мајској скупштини у Карловцима 1848.године, овако представља план њеног првог заседања:” данас оћемо да васкрснемо Ђорђа Бранковића, кога лукава политика бечка доведе, да на правди Бога преко двадесет година тамнова[...]. Оћемо да видимо да ли Србски и Славенски Бог живи, или само Немачки.”[110]

 

Антиаустријско расположење њених несловенских поданика претворило се 1848. у савез Срба и Хрвата на страни Беча против мађарског националног покрета и револуције, нетрпељивог према њиховим националним интересима. Пре оружаног сукоба две стране и пустошења у панонском басену те године, патријарх Јосиф Рајачић је Митрополијско-патријаршијску библиотеку и Архив из Карловаца отпремио у Београд. Са њима су однети и аутографи Бранковићевих Хроника, Рајићеве Историје и других његових списа и писама, од којих су неки тада и нестали[111].

После враћања Библиотеке и Архива почетком 1850, Друштво српске словесности је поново тражило патријархову дозволу да у Карловцима препише Бранковићеве Хронике ради објављивања[112].

 

Из свега наведеног може се закључити да су након смрти грофа Бранковића, његове Хронике доживеле велику популарност, да су преписиване, и то највише у временима када је српски народ био  угрожен, измештен у оквире стране територије и када је грчевито морао, у тим оквирима,  да се бори за свој верски и национални идентитет. Код меморабилије какава је Хроника, а то је писани документ, видимо на који начин функционише култура сећања. Спасава се од заборава преписима и изводима који се праве, то можемо схватити и као врсту пропаганде, што је било више преписа то је могућност заборављања била мања, и већа могућност да се касније дође у додир да делом грофа Бранковића. То је и био случај касније, у 19.веку, када је он обилато коришћен као извор за писање историје Срба, и када његово дело као и живот достиже врхунац у популарности. Такоће је битан моменат и та селективност при преписивању Хроника, намерно парчање читавог списа, бирање погодних делова, а занемаривање делова који тренутном политичком програму не одговарају што опет говори о селективности колективног памћења, где се поједини садржаји склапају у одговарајући смисаони поредак.

 


ПОРТРЕТИ И ГРАФИКЕ

 

Оно што, поред писаних извора, сачињава меморабилију грофа Ђорђа Бранковића јесте и визуелни материјал, односно портрети и графички листови. Визуелни материјал је увек подсетник за будуће генерације, оно има функцију да се не заборави нечији лик. То је основни моменат, међутим, у складу са историјским и политичким околностима одређене епохе, оно може имати и репрезантативну улогу, којом се поред сећања на изглед одређене особе , жели и подвући једно више значење, жели се меморисањем самог лика постићи да се не заборави и његов значај за заједницу.

 

Уметничка дела, као што су портрети и графике, могу да евоцирају  врсту историјског сећања, да евоцирају одређено место колективног сећања[113]. Она не говоре увек сама за себе па је потребно протумачити посреднике између друштвеног окружења и уметничке представе како бисмо открили њихова значења.[114] Истицање портрета у неком простору, као што је то, рецимо,  манастирско здање, увек је симболично означавало стварно присуство портретисаног[115].

 

У Крушедолу се, током 18.века,  уобличава и галерија патриотско-националних великана, која је започињала портретом грофа Ђорђа Бранковића. Портрет је изгледа изгубљен, али је познато да се средином друге половине 18.века налазио у келији јеромонаха Мојсеја Милинковића, а током 19.века је висио на зиду свечаног салона крушедолских архимандрита[116]. Старе фотографије показују да је то била једна од реплика допојасних портрета грофа Бранковића, који су се налазили у његовој својини у време изгнанства у Хебу. Један од ових портрета доспео је у власништво грофовог наследника Јована Бранковића. По овом портрету настало је касније неколико копија[117], а неке од њих су сликане управо поводом преноса земних остатака грофа Бранковића у Крушедол 1743.године. На једном од каснијих портрета, чије порекло није познато, налази се латински запис о преносу грофових земних остатака у Крушедол. Настанак неких других копија везује се за Атанасија Рашковића и 1743.годину. Портрет и његове бројне копије су често спомињани, али је његовом тумачењу посвећено мало пажње[118]. На њему је гроф Бранковић приказан као владар хуманиста, насликан као старац дуге седе браде, а стоји поред стола не који је постављена круна. У позадини је полица на којој су његове Хронике. Очигледно је реч о новом световном типу хероја, који се бори за политичке, а не верске интересе народа[119].

 

Што се тиче графичких портрета, они су имали једну важну специфичност, коју нису могли имати уљани портрети, а то је да су они често издавани као додаци првим српским штампаним књигама, па су тако широко продирали у јавност, што је олакшавало меморисање портретисаног. Добар пример јесте Историја Јована Рајића, штампана крајем 18.века, чијих је свих пет томова било илустровано бакрорезним графикама, а своје место је ту нашао и портрет грофа Ђорђа Бранковића[120].  Поред ових књишких, графички портрети се током 18.века срећу и као посебно отискивани листови. Редовно су били пропраћени опширним легендама са именима, титулама, понекад и грбовима портретисаних, неретко и са сигнатуром гравера и годином израде[121]. У грађанским кућама појављују се слике и графички листови са ликовима знаменитих људи (можда чак и грофа Бранковића), историјских композиција, пејзажа, ведута и сл., и они су општа појава већ у првој половини 18.века.[122]Такође, важно је напоменути да је постојала и листа наручилаца графичких листова и из редова српске грађанске класе, али одмах треба напоменути да се њихов број увећавао тек од средине 18.века. Приметно је да су се од тог периода бакрорези постајали све ближи и ширим друштвеним слојевима српског друштва, не само у Угарској, већ свуда на Балкану[123]

 

У овом тренутку треба споменути и један феномен везан за верско-политички програм црквених вођа 18.века. Наиме, сликари и графичари су од почетка били под вођством и строгом контролом високе црквене јерархије, главним носиоцем верских и културних реформи[124]. Захваљујући овим реформама, српска култура и уметност су трансформисане и добиле су барокни облик. Архијереји Карловачке митрополије су били велики ктитори и мецене[125], па су као идејни творци програма зидних слика, иконостаса, графичких листова и нових иконографских решења, спроводили реформу и учествовали у генерисању српске културе 18.века[126].

 

Арсеније IV Jовановић Шакабента, архијереј Карловачке митрополија, националне идеје и политичке мисли успео је најбоље да пренесе бакрорезном графиком, да је тематски усмери на испуњење виших циљева, што је после друге сеобе Срба било од животног интереса[127]. Будући да су тим пресељењем биле изгубљене све наде у повратак у завичај, то је под Хабзбурзима требало учвршћивати свој опстанак и обезбедити верску и националну исповедивост. Окружен виспреним сарадницима какви су били Павле Ненадовић и Јован Георгијевић, личностима архијерејске каријере, великим меценама и ктиторима, Арсеније IV је могао да оствари чврст идеолошки програм чија суштина се може исказати једном реченицом – поспешити по сваку цену српски културни преображај и прихватити барокни стил у уметности, али уз чврст ослонац на немањићку традицију[128].

 

Познавање сложеног патронажног механизма који је постојао између уметника и наручилаца, неопходан је предуслов за сагледавање тога у којој мери су црквени поглавари, будући да се они јављају као главни ктитори и приложници, могли да утичу на то шта ће бити изведено и да кроз наручена уметничка дела истакну своје догматске, дидактичке и политичке тежње. Ови циљеви су могли да буду остварени само захваљујући поручиоцима, управо црквеним поглаварима. То је био случај у уметности Карловачке митрополије[129].

 

Управо кроз ту везу између уметника и наручиоца потребно је посматрати развој српске барокне уметности. Као најобразованији део становништва, црквени поглавари, пре свега, својим укусом, жељама и потребама пресудно су утицали на изглед и намену слика и графика[130].

 

Портрет, уљани или графички, јесте меморија физичког изгледа, прво. Ипак, није једино то. Оно је и сећање на оно што је портретисани дао одређеној заједници, у смислу својих ставова, мисли и дела, и о томе портрет може да говори. Портрет је и евоцирање одређених места колективног сећања.

 

Портрети  и графике са ликом грофа Ђорђа Бранковића настају и у славу портретисаног, и у сећању на портретисаног, садрже та оба момента, али као што се види, то настанак ових портрета је уско повезан и са политичким ставовима верских поглавара Срба у оквирима Хабзбуршке монархије. Ови портрети нуде изглед особе и сведочанство о његовом карактеру, док истовремено, представљају и сећање на њихово постојање у одређеном тренутку живота, дакле успомену[131]. Сенка и светло се често на оваквим портретима јављају и  уклопљени су да дају осећај драме, али и призвука смртности. Овакве слике постају врста сведочанства једног догађаја (а не само лика портретисаног, већ и целокупног доприноса заједници) који пролази или је већ у прошлости[132]. У том подухвату уметност, слика или графика (касније и фотографија), представља живот, али постаје смрт или постаје сећање или успомена[133]. Сећање је живот, отелотворен увек у постојећим друштвима и као такав у сталном развоју.

 


- САБЉА ГРОФА БРАНКОВИЋА

 

Поред писаног и визуелног материјала, и лични предмети могу бити меморабилије. Како сада овакви предмети меморисаног функционишу у оквирима културе сећања?

 

Један податак о одређеном личном предмету грофа Бранковића покренуо је питања. Наиме, у дневном листу Политика (недељном додатку Магазин, у рубрици Из старих ризница), од 3.јануара 2010.године, изашао је чланак који је написао Бранко Богдановић, писац неколико чланака и књига везаних за оружје, који се односио на сабљу грофа Ђорђа Бранковића. Треба напоменути да ова сабља нигде експлицитно није поменута у литератури која је коришћена за овај рад. Богдановић у тексту наводи следеће: „У збирци Историјског музеја, под бројем I-2113, чува се сабља деспота Ђурђа Бранковића.  Сабља је, иначе, мађарско-пољског типа (хусарски пулаш из 17-18.века) а на сечиву је тауширан натпис „ГЕОРГ БРАНКОВИЧ ДЕСПОТ/ КОРОЛЬ  И БАН ХОРВАТОСЕРБОВ/ ЛЕТА ГОСПОДНЕ 1438”.По самом типу сабље и непознавању средњевековне палеографије, очито је да оружје не потиче из 15.века. По свему судећи, израђено је два века касније, за грофа Ђорђа Бранковића.”[134] Оно што Богдановић овде хоће да нагласи је то да је сабља погрешно приписана деспоту Ђурађу Бранковићу, те да она по свом изгледу никако не може припадати средњевековном деспоту, већ врло вероватно нашем грофу Бранковићу. Трагом ових податка из текста, морам изнети и податак да се сабља не налази у Историјском музеју већ да је неко време укључена у сталну поставку Конака кнеза Милоша на Топчидеру.

 

Даље, по мишљењу Богдановића, “за настанак сабље важна су два момента из живота грофа Бранковића- аустријска подршка (огледа се у додељивању титула) и патријархова потврда (потврда да води порекло од српских владара), то су били довојни аргументи да гроф Ђорђе Бранковић наручи и адекватну сабљу која би такође потврђивала његове везе са деспотом Ђурђем Бранковићем и Илирским краљевством”.[135] То је вероватно тачно, мада се ипак чини да је добијање баронске, па потом грофовске титуле најпресуднији за настанак ове сабље, јер је сабља била статусни симбол једног племића какав је по титули био гроф Бранковић.[136] Сабља је обележје племства, порекла и традиције. Она је репрезентативна, парадна, користи се у посебним приликама укомпонована са свечаном одећом, и свакако не представља оружје које се користи у борби. Она је ту да остави утисак о важности личности која је поседује.

 

Ово оружје је први пут забележио Вук Стефановић Караџић. Током пута по Русији 1819. видео је сабљу у неком од московских музеја и о томе обавестио Лукијана Мушицког. Потом је сабља заборављена све до боравка Димитрија Тирола у Русији, од 1839-1841.године, коме је указано да се иста сабља сада налази у власништву породице Лучић. Филип Лукијановић Лучић је био трговац српског порекла који је носио титулу државног саветника. Димитију Тиролу, тада већ члану Друштва српске словесности, понуђена је на продају ова сабља, да би његовим посредовањем, 6.маја 1850, Друштво за 32 дуката откупило сабљу и упутило је Народном музеју у Београду[137].

 

Остало је неразјашњено како је сабља несуђеног господара Илирског краљевства доспела у Русију. Скромна заоставштина грофа Бранковића распродата је након његове смрти а само су један портрет и рукописи доспели у руке његовом наследнику Јовану Бранковићу[138], а само питање Бранковићеве оставштине потезало се дуже време. А, са друге стране, постоје и подаци да су у попису заоставштине Јована Бранковића Липовца биле две сабље, од којих једна врло вероватно сабља грофа Бранковића, и да је та заоставштина завршила у Темишвару код Екатарине Деметровић рођ.Козуловић, код које се нашао део архиве породице грофова Бранковића.[139] Од ње ће, опет посредством Димитрија Тирола, Друштво српске словесности откупити писма и хартије грофа Бранковића, као и једну сабљу за 20 дуката. Да ли је то та сабља грофа Бранковића, није ми познато.

 

Оквирима сећања припада и свет ствари који окружије субјекат и припада му, то је његов entourage meteriel [140] који је стуб и носилац његовог сопства. Умрли и даље живе у сећању окружења, као да се ради о готово природном наставку егзистенције, и реч је о чину оживљавања, који умрли има захвалити одлучној вољи групе да га не препусти нестајању него да га, снагом сећања, задржи као члана заједнице и поведе у сутрашњицу.

 

Из тих разлога за сабљу грофа Бранковића можемо рећи да добија ту ауру реликвије, она је, поред Бранковићевих списа и повеље о грофовској титули[141],  једини конкретан предмет остао након његове смрти. Како  његова личност све више постаје истакнута у политичким програмима Срба у оквирима Хабзбуршке монархије, како његов култ  расте, како његова личност  готово да стиче статус националног светитеља, или је тик испод статуса националног светитеља, тако и његови лични предмети, у атмосфери раста интересовања за личност Ђорђа Бранковића током 18.века, готово да достижу култ реликвија. Зато су и важни за културу сећања.

 


ЗАКЉУЧАК

 

Култура сећања 18.века функционише по истим принципима као и у било ком другом периоду. Она има своје принципе функционисања, и питања која поставља. Случај грофа Ђорђа Бранковића само је једна тачка у комплексној култури сећања 18.века, међу Србима у оквирима Хабзбуршке монархије. То је група која се сећа, а као и свака група која се бави сећањем прошлости, има потребу да ту прошлост преради, и тиме реконструише актуелне вредности.  Она чини то ретроактивно, враћајући се уназад, и тада се ништа не чини логичнијим него меморисање великих личности историје. Принцип селекције, то питање кога треба меморисати, и тиме сачувати од заборава, су исти, и у том смислу, пожртвованост за идеале, за једно више добро, ставља се на високо место. Зато је гроф Ђорђе Бранковић био погодан за меморисање. Својом амбициозном личношћу и деловањем, а нарочито својом смрћу у туђини, гроф Бранковић је у свести Срба 18.века задужио поколења да га се сећају.

 

Принципи  којима ће група, какву су представљали Срби у оквирима Хабзбуршке монархије током 18.века, једну такву личност отргнути од заборава су принципи културе сећања. Крећу се од физичког места меморисања (јер је за културу сећања потребно просторно лоцирање меморисаног), где се у случају грофа Бранковића ништа не чини природније него да то буде манастирски комплекс какав је Крушедол 18.века, преко појдиначних предмета, меморабилија, које допуњавају потребу народа да отргне од заборава меморисаног. Култура сећања препознаје различите врсте меморабилија, писане, визуелне и личне предмете, а случај грофа Бранковића показује меморисање све три врсте меморабилија. Све три врсте имају своје место у култури сећања и све три врсте помажу даљем памћењу личности грофа.

 

Случај грофа Бранковића је најистакнутији пример величања световне личности током 18.века, и свакако је први пример установљавања култа хероја. Гроф Бранковић јесте меморисан током 18.века у свести Срба у оквирима Хабзбуршке монархије, и јесте истакнута личност политичке и културне историје. Као такав трајаће током читавог 18.века, али ће и 19.век бити време сећања на грофа Ђорђа Бранковића. 

 

ЛИТЕРАТУРА

 

Аsman, А.,  O metaforici sećanja у: Reč:časopis za književnost i kulturu 56 (1999), 121-136.

 

Assmann, Ј., Kulturno pamćenje: pismo, sećanje i politički identitet u ranim visokim kulturama, Zenica: Vrijeme 2005.

 

Бранковић, Ђ., Хроника Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије, приредио Стеван Бугарски, Нови Сад: Прометеј, 1994.

 

Давидов, Д., Ктитори и приложници српске графике 18.века, у: Зборник радова Српска графика 18.века, Београд 1986, 13-25.

 

Денић, Ч., Погледи на дела Јована Рајића, ЗМСИ 54, 1996, 39-85.

 

Гавриловић, В., Српско племство у Хабзбуршкој монархији од 16. до прве декаде 17.века, Истраживања 17, 2006, 35-53.

 

Đerić, G., Kategorije vremena i prostora u optici „mentalnog mapiranja”, Filozofija i društvo 24, 2004, 137.

 

Ерчић, В., Национална и социјална свест у Срба и српска графика прве половине 18.века, у: Зборник радова Српска графика 18.века, Београд 1986, 27-48.

 

Ибрајтер-Газибара, Б., Патронаштво мирополита Павла Ненадовића, ЗЛУМС 37 (2009), 125-175.

 

Кречмер, А., Порекло Срба према Хроникама Ђ.Бранковића, ЗМСФЛ  50(1-2), 2007, 397-412.

 

Kuljić, Т., The new (changed) past as value factor of development, Sociologija 48(3), 2006, 219-230.

 

Кuljić, Т., Kultura sećanja- istorijat, Tokovi istorije 1-2 (2004), 123-152.

 

Куљић, Т., Превладавање прошлости-идејна страна, ГЗДИ 7(2-3), 2000, 251-280.

 

Микић, О., Портрети Срба 18.века, Нови Сад 2003.

 

Микић, О., Графички портрети Срба 18.века као предлошци за уљане портрете, у: Зборник радова Српска графика 18.века, Београд 1986, 49-53.

 

Normand, Т., Memory and Melancholy: Calum Colvin’s Ossian project and the trops of Scottish photography, Interfaces 27 (2007-08), 89-98; na: http://college.holycross.edu/interfaces/vol27/normand_essay.pdf

 

Norra, P., Between memory and history: Les lieux de memoire, Representation 26, 1989, 7-25.

 

Павићевић, А., Дани жалости и време успомена – смрт, сахрана и сећање/памћење јавних личности у Србији у време социјализма и после њега, Гласник Етнографског института САНУ 57(1), 2009, 223-238

 

Palmberger, М., Nostalgia metters: nostalgia for Yugoslavia as potential vision for a better future, Sociologija 50(4), 2008, 358.

 

Поповић, Д., Под окриљем светости: култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији, Београд: Балканолошки институт САНУ 2006, 233-243.

 

Радојчић, Н., Облик првих модерних историја, ЗМСДН 2 (1951), 28-29.

 

Радонић, Ј., Гроф Ђорђе Бранковић и његово време, Београд: СКА 1911.

 

Самарџић, Р., Ђорђе Бранковић, историјске и политичке основе првог српског програма, у: Писци српске историје 3, Београд 1986, 7-28.

 

Самарџић, Р., Барок и Срби 1683-1739, у: Западноевропски барок и византијски свет, Београд САНУ 1991, 13-19.

 

Суботић, М., О српском националном програму, Политичка ревија 5(1-2), 2006, 107-128.

 

Тимотијевић, М., Рађање модерне приватности: приватни живот Срба у Хабзбуршкој монархији од краја 17. до почетка 19.века, Београд: Clio, 2006.

 

Тимотијевић, M., Сремски деспоти Бранковићи и оснивање манастира Крушедола, у: ЗЛУМС 27/28 (1991/92), 127-150.

 

Тимотијевић, M., Манастир Крушедол, II, Београд 2008, 121-290.

 

Тимотијевић, М., Крушедолска трпезарија и верско-политички програм друге цркве у Карловачкој митрополији, Анали САНУ 4 (2008), 61-82.

 

Confino, А., Collective Memory and Cultural History: Problems of Method, The American Historical Review 102(5), 1997, 1386-1403, nа: http://www.jstor.org/pss/2171069

 

Чуљак, M., Српски грофови Бранковићи, ЗИМС 57 (1998), 7-46.

 

Чурчић, Л., Српске књиге и српски писци 18. века, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада 1988.

 

Whelan, К., Rights of Memory, prezentovan na konferenciji Belfast based Healing Through Remembering  novembra2005.godine, na  http://www.epilogues.net/perspectives/KW%20Rights%20of%20memory.pdf


[1] А.Аsman, O metaforici sećanja у: Reč:časopis za književnost i kulturu 56 (1999), 121-136.

[2] K.Whelan, Rights of Memory, prezentovan na konferenciji Belfast based Healing Through Remembering  novembra 2005.godine, na  http://www.epilogues.net/perspectives/KW%20Rights%20of%20memory.pdf

[3] T.Kuljić, The new (changed) past as value factor of development, Sociologija 48(3), 2006, 223.

[4] T.Kuljić, isto, 228.

[5] J.Assmann, Kulturno pamćenje: pismo, sećanje i politički identitet u ranim visokim kulturama, Zenica: Vrijeme 2005, 13.

[6]  Isto, 20-21.

[7] Ј.Аssmann, Isto, 27.

[8] Ј.Аssmann, Isto, 35; Алеида Асман у свом тексту ''О метафорици сећања'' даље износи да се језгро те ars memorativa  састоји од ''imagines'', садржаја памћења кодификованог у сажете ликовне формуле, и од ''loci'' специфичних места неког структурисаног простора са којим се ове слике повезују, у: А.Аsman, O metaforici sećanja у: Reč:časopis za književnost i kulturu 56 (1999), 121-136.

[9]Ј.Аssmann, Isto, 37.

[10] Т. Куљић, Нова култура сећања, на: http://forum.b92.net/lofiversion/index.php?t35811.html

[11] Исто.

[12] Исто.

[13] Исто.

[14] Исто.

[15] Ј.Аssmann, Kulturno pamćenje, 47.

[16]  J.Assmann, isto, 48.

[17] Т.Кuljić, Kultura sećanja- istorijat, Tokovi istorije 1-2 (2004), 123.

[18] Т.Кuljić, isto, 125.

[19] Т.Кuljić, isto, 133.

[20] Т.Кuljić ,isto, 131-132.

[21] Б.Ибрајтер-Газибара, Патронаштво мирополита Павла Ненадовића, ЗЛУМС 37 (2009), 126.

[22] У 19.веку памћење важних догађаја и личности прошлости доживеће кулминацију и неће бити више само одраз спонтаности, него све више постаје дужност коју ће национално освешћена српска елита 19.века наметати појединцу и целој заједници, у: М.Тимотијевић, Меморијал ослободиоцима Београда 1806., Наслеђе 5 (2004), 10.

[23] М.Тимотијевић, Меморијал ослободиоцима Београда 1806., Наслеђе 5 (2004), 10.

[24] Исто, 10.

[25] Т.Кuljić, Kultura sećanja- istorijat, Tokovi istorije 1-2 (2004) , 140-142.

[26] Т.Кuljić, isto, 146.

[27] J.Assmann, Kulturno pamćenje, 153-154.

[28] Isto, 156.

[29] Isto, 156.

[30] Р.Самарџић, Ђорђе Бранковић, историјске и политичке основе првог српског програма, у: Писци српске историје 3, Београд 1986, 7-8.

[31] J.Assmann, isto, 170.

[32] J.Assmann, isto, 340;  У том смислу императив сећај се! односио се на два подручја исте важности- на законе савеза, којих се ваља придржавати под свим околностима и у свим појединостима, и на историју, која ове законе фундира и заснива.

[33] Isto, 39.

[34] Isto, 45.

[35] Isto, 74-75.

[36] Isto, 74.

[37] Isto, 107.

[38] А.Павићевић, Дани жалости и време успомена – смрт, сахрана и сећање/памћење јавних личности у Србији у време социјализма и после њега, Гласник Етнографског института САНУ 57(1), 2009, 223-238.

[39] Овде треба нагласити да ауторка прави разлику између ова два процеса, сећања и памћења, што се и мени чини истинитим. Она наглашава разлику између сећања као индивидуалног и памћења као колективног чина.

[40] А.Павићевић, исто, 224.

[41] А.Павићевић, исто, 225.

[42] Т.Кuljić, Kultura sećanja- istorijat, Tokovi istorije 1-2 (2004), 148.

[43] Т.Kuljic, isto, 148.

[44] T.Куљић, Превладавање прошлости-идејна страна, ГДИ 7(2-3), 2000, 254.

[45] Такође се наглашава да су сећања динамична, а не статична, а то важи како за индивидуално, тако и за колективно сећање. Још једна битна карактеристика коју аутор истиче јесте да је колективно сећање често прожето митовима. У: T.Куљић, Превладавање прошлости-идејна страна, ГДИ 7(2-3), 2000, 253.

[46] Т.Куљић, исто, 253.

[47] М. Palmberger, Nostalgia metters: nostalgia for Yugoslavia as potential vision for a better future, Sociologija 50(4), 2008, 358.

[48] Ђорђев отац је рано умро, док је Ђорђе још био дечак, а два старија брата и сестра су умрли од куге. Мајка му се после ових догађаја замонашила, тако да Ђорђе остаје сам са старијим братом Симеоном (касније митрополит Сава II) који ће му бити главна подршка.

[49] То се догодило 1683.године.

[50] Деспот је био на становишту да је поред црквене аутономије потребна и засебна териоторија са световним старешином који би био под врховном царевом влашћу. Бранковић је посебно истицао потребу очувања православне вере, страхујући са Срби изгубивши веру остану без свог националног идентитета.

[51] Р.Самарџић, Ђорђе Бранковић, историјске и политичке основе првог српског програма, у: Писци српске историје 3, Београд 1986, 14-15.

[52] где ће се предати писању својих Хроника.

[53] чеш. Cheb

[54] Он са поштовањем говори о патријарху као поглавару црпске цркве, али осуђује његову жељу за световном влашћу, јер сматра да она припада њему, као потомку српских деспота, опширније у: : Ј.Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и његово време, Београд: СКА 1911; Занимљиво је да су се ове две личности нашле заједно у тим преломним периодима по српски народ крајем 17.века, као што ће се и после смрти наћи заједно сахрањени у манастиру Крушедол.

[55] Р.Самарџић, Ђорђе Бранковић, историјске и политичке основе првог српског програма, у: Писци српске историје 3, Београд 1986, 10.

[56] у овом раду највише је коришћена Гроф Ђорђе Бранковић и његово време, Београд: СКА 1911.

[57] Koнкретно се мисли на дело Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху, с три излета о тзв.великој сеоби српског народа, Београд:СКА 1896.

[58] М.Чуљак, Српски грофови Бранковићи, ЗИМС 57 (1998), 9.

[59] Р.Самарџић, Ђорђе Бранковић, историјске и политичке основе првог српског програма, у: Писци српске историје 3, Београд 1986, 12.

[60] Исто.

[61] Исто, 15.

[62] Р.Самарџић, исто, 16.

[63]Сврха места сећања јесте  “да зауставе време, да одбију процес заборављања”, опширније у: P.Norra, Between memory and history: Les lieux de memoire, Representation 26, 1989, 7-25.

[64] J.Assmann, Kulturno pamćenje: pismo, sećanje i politički identitet u ranim visokim kulturama, Zenica: Vrijeme 2005, 70-71.

[65] G.Đerić, Kategorije vremena i prostora u optici „mentalnog mapiranja”, Filozofija i društvo 24, 2004, 137.

[66] М.Тимотијевић, Сремски деспоти Бранковићи и оснивање манастира Крушедола, у: ЗЛУМС 27/28 (1991/92), 127-150.

[67] Исто,149.

[68] Исто,149.

[69] М.Тимотијевић, Манастир Крушедол, II, Београд 2008, 136.

[70] Жеља је била изражена у посланици коју је упутио народним првацима децембра 1707, поводом сазивања црквено.народног сабора у Крушедолу о чему пише у: Ј.Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и његово време, Београд: СКА 1911, 590-601.

[71] М.Тимотијевић, Манастир Крушедол, II, Београд 2008, 136.

[72] М.Тимотијевић, Меморијал ослободиоцима Београда 1806., Наслеђе 5 (2004), 9.

[73] М.Тимотијевић, Манастир Крушедол, II, 136.

[74] Сведочења о транслацији историјских личности по правилу садрже конкретне податке о времену и месту на којем се пренос одиграо, а реалност догађаја је понекад подвучена тврђењем писца да је био његов очевидац или учесник.

[75] Поповић, Д., Под окриљем светости: култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији, Београд: Балканолошки институт САНУ 2006, 233-243.

[76] М.Тимотијевић, Меморијал ослободиоцима Београда 1806., Наслеђе 5 (2004), 14.

[77] М.Тимотијевић, Манастир Крушедол, II, Београд 2008, 145-148.

[78] Исто, 148.

[79] Сукоб Арсенија и Ђорђа представља, мође се рећи, почетак оне борбе између цркве и световних сталежа око вођења српског народа у Угарској која је особито дошла до изражаја у 19.веку, у: Р.Самарџић, Ђорђе Бранковић, историјске и политичке основе првог српског програма, у: Писци српске историје 3, Београд 1986, 19.

[80] М.Тимотијевић, Манастир Крушедол, II, Београд 2008, 148.

[81] М.Тимотијевић, Меморијал ослободиоцима Београда 1806., Наслеђе 5 (2004), 15.

[82] Пренос земних остатака описан је у: Ј.Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и његово време, 614-615, као и у:М.Чуљак, Српски грофови Бранковићи, ЗИМС 57 (1998), 27.

[83] из перспективе 18., нарочито и 19.века.

[84] У многонародној Аустрији, сваки народ је свој политички став и тежње подупирао историјским и државно-правним разлозима, па не изненађује ни чињеница што се у 18.веку тако често посезало за владарским биографијама и родословима, јер су управо такви списи имали за Србе снагу необоривих историјских доказа, у: Д.Медаковић, Идеје историзма у српској графици 18.века, Зборник радова Српска графика 18.века, Београд 1986, 8.

[85] М.Тимотијевић, Меморијал ослободиоцима Београда 1806., Наслеђе 5 (2004), 12.

[86] Ђ.Бранковић, Хроника Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије, приредио Стеван Бугарски, Нови Сад: Прометеј, 1994.

[87] Исто.

[88] Исто.

[89] Р.Самарџић, Ђорђе Бранковић, историјске и политичке основе првог српског програма, у: Писци српске историје 3, Београд 1986, 15-16.

[90] као што су били кнез Шербан Кантакузин, Константин Кантакузин, Константин Бранкован

[91] Ђ.Бранковић, Хроника Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије, приредио Стеван Бугарски, Нови Сад: Прометеј 1994, 13.

[92] Исто.

[93] Исто.

[94] Исто.

[95] Протограф Хроника садржи око 2700 страна и чува се у библиотеци Српске Патријаршије у Београду под бројем  P 90.  Овај значајни споменик српске културе још увек чека на своје издање и остаје тешко приступачан за истраживаче, у: А.Кречмер, Порекло Срба према Хроникама Ђ.Бранковића, ЗМСФЛ  50(1-2), 2007, 397-412.

[96] У нашој јавности влада мишљење да је Нарчетаније Илије Гарашанина из 1844.године први писани српски национални програм. Ово мишљење је погрешно јер је наша историографија одавно утврдила да је гроф Ђорђе Бранковић, несуђени деспот Илирика, аутор првог политичког списа на српском језику, у: М.Суботић, О српском националном програму, Политичка ревија 5(1-2), 2006, 111.

[97] М.Суботић, О српском националном програму, Политичка ревија 5(1-2), 2006, 111.

[98] Р.Самарџић, Ђорђе Бранковић, историјске и политичке основе првог српског програма, у: Писци српске историје 3, Београд 1986, 7-29.

[99] На овај податак указује Радонић,  Ј.Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и  његово време, 716.

[100] Арсеније III држао је Србе на окупу својим енергичним деловањем у чијој подлози није био никакав предходно срочен национални програм. Гроф Ђорђе Бранковић је покушао кренути обрнутим путем. у:Р.Самарџић, Ђорђе Бранковић, историјске и политичке основе првог српског програма, у: Писци српске историје 3, Београд 1986, 19-20.

[101] “…имао је свој језик и стил, произвољан, тежак, често неухватљивог значења, још чешће без икакве подлоге у додаташњој српској писмености, а уз то и свој начин писања историје који је неразмрсива смеша испретураних текстова једноставно преузетих од других писаца, летописачког навођења догађаја, хроничарског излагања без довољно критике извора и чињеница, најзад и мемоарског приповедања догађаја, што би трезвеном читаоцу могло бити и најдоступније...”, Р.Самарџић, Барок и Срби 1683-1739, у: Западноевропски барок и византијски свет, Београд САНУ 1991, 13-19.

[102] Радонић у свом делу детаљно описује који су Бранковићеви извори за писање Хроника, а бави се и упоређивањем румунске, кратке Хронике и великих Хроника, кроз читаво поглавље XIX, у: Ј.Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и његово време, 617 и следеће.

[103] Н.Радојчић, Облик првих модерних историја, ЗМСДН 2 (1951), 28-29.

[104] Читав цитрани пасус нам говори управо о томе како функционише култура сећања на примеру писаних извора као меморабилије. Говори о принципима шта ће се меморисати, а шта не, у складу са политичким ставовима тог времена.

[105] Н.Радојчић, Облик првих модерних историја, ЗМСДН 2 (1951), 29.

[106] Грофица Марија Бранковић, супруга Јована Бранковића Липовца, успоставиће присније односе са Митрополијом у Сремским Карловцима, којој је око 1740.године уступила Бранковићеве Хронике и више докумената значајних за историју српског народа, обезбедивши заузврат неку врсту патроната над породицом. Тих година порасло је и интересовање за личност грофа Ђорђа и његов рад. Тако је већ 1742, у Пешти, дошло до преписивања Бранковићевих Хроника, по жељи митрополита Арсенија IV, у:  М.Чуљак, Српски грофови Бранковићи, ЗИМС 57 (1998), 26-27.

[107] М.Тимотијевић, Манастир Крушедол, II, Београд 2008, 149-150.

[108] В.Ерчић, Национална и социјална свест у Срба и српска графика прве половине 18.века, у: Зборник радова Српска графика 18.века, Београд 1986, 36.

[109] Чурчић, Л., Српске књиге и српски писци 18. века, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада 1988.

[110] Ч.Денић, Погледи на дела Јована Рајића, ЗМСИ 54, 1996, 62.

[111] Исто, 64.

[112] Исто, 64.

[113] T.Normand, Memory and Melancholy: Calum Colvin’s Ossian project and the trops of Scottish photography, Interfaces 27 (2007-08), 89-98; na: http://college.holycross.edu/interfaces/vol27/normand_essay.pdf

[114] A.Confino, Collective Memory and Cultural History: Problems of Method, The American Historical Review 102(5), 1997, 1386-1403, nа: http://www.jstor.org/pss/2171069

[115] М.Тимотијевић, Крушедолска трпезарија и верско-политички програм “друге цркве” у Карловачкој митрополији, Анали САНУ 4 (2008), 70.

[116] У Карловачкој митрополији није, тада, било дозвољено уношење представа живих, па ни умрлих световних личности, тиме ни грофа Бранковића, у свети простор храма. Овај став темељио се на одлуци Московског сабора из 1666.године, и био је доследно поштован у српској цркви, те је питање смештања портрета световних личности било унапред одређено. Они се нису могли уносити у цркве, али зато није постојао проблем да се поставе у остале просторе манастирског здања. Више о томе у: М.Тимотијевић, Крушедолска трпезарија и верско-политички програм “друге цркве” у Карловачкој митрополији, Анали САНУ 4 (2008), 61-77.

[117] Портрети грофа Ђорђа Бранковића (уљани и графике) су публиковани у: О.Микић, Портрети Срба 18.века, Нови Сад 2003;  док се портрети настали за живота грофа Бранковића могу видети у: Ј.Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и његово време, Београд: СКА 1911.

[118] М.Тимотијевић, Манастир Крушедол, II, Београд 2008, 148-149.

[119] Исто.

[120] који је представњен у овалном медаљону, у богатој владарској одећи, дуге седе браде, наслоњен на сто на коме се налази владарска капа. Са друге стране је богато набрана драперија, у дубини представе је пејзаж и три војничка шатора. Испод медаљона су распоређени војнички атрибути (застава, копља, штит, панцир и топовска цев са ђуладима) који уоквирују правоугаоно поље у коме се налази натпис ( Ђорђе II Бранковић последњи деспот Срба),  у: О.Микић, Портрети Срба 18.века, Нови Сад 2003, 212-213.

[121] О.Микић, Графички портрети Срба 18.века као предлошци за уљане портрете, у: Зборник радова Српска графика 18.века, Београд 1986, 49-53.

[122] М. Тимотијевић, Рађање модерне приватности: приватни живот Срба у Хабзбуршкој монархији од краја 17. до почетка 19.века, Београд: Clio, 2006, 514.

[123] Д.Давидов, Ктитори и приложници српске графике 18.века, у: Зборник радова Српска графика 18.века, Београд 1986, 13-25.

[124] Б.Ибрајтер-Газибара, Патронаштво мирополита Павла Ненадовића, ЗЛУМС 37 (2009), 127.

[125] Свакако треба скренути пажњу на митрополита Павла Ненадовића који је 1749.године изабран за карловачког митрополита, и који је био  један од највећих мецена српске уметности 18.века. Митрополит Ненадовић је, идејно осмишљавајући, финансирајући и наручујући од својих сарадника и најбољих уметника свог времена графичке радове, иконе и зидни живопис и градећи цркве, обезбедио сложен преображај уметности Срба у Монархији, у: .Ибрајтер-Газибара, Патронаштво мирополита Павла Ненадовића, ЗЛУМС 37 (2009), 125.

[126] Исто.

[127] Д.Давидов, Ктитори и приложници српске графике 18.века, у: Зборник радова Српска графика 18.века, Београд 1986, 13-25.

[128] Исто.

[129] Б.Ибрајтер-Газибара, Патронаштво мирополита Павла Ненадовића, ЗЛУМС 37 (2009), 127.

[130] Исто.

[131] T.Normand, Memory and Melancholy: Calum Colvin’s Ossian project and the trops of Scottish photography, Interfaces 27 (2007-08), 89-98; na: http://college.holycross.edu/interfaces/vol27/normand_essay.pdf

[132] Isto.

[133] Isto.

[134] на: http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Sablja-za-nesudjenog-kralja.lt.html

[135] на: http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Sablja-za-nesudjenog-kralja.lt.html

[136] Као што професор Тимотијвић наводи:”..изглед грофа није могуће замислити без оружја...”, у: М. Тимотијевић, Рађање модерне приватности: приватни живот Срба у Хабзбуршкој монархији од краја 17. до почетка 19.века, Београд: Clio, 2006, 186.

[137] на: http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Sablja-za-nesudjenog-kralja.lt.html

[138] Ј.Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и његово време, 606-612.

[139] М.Чуљак, Српски грофови Бранковићи, ЗИМС 57 (1998), 36.

[140] Ј.Assmann, Kulturno pamćenje, 45.

[141] То је и најстарија сачувана племићка повеља која је дата некоме од Срба, првенствено се мисли на баронску повељу, у: В.Гавриловић, Српско племство у Хабзбуршкој монархији од 16. до прве декаде 17.века, Истраживања 17 (2006), 40. У овом тексту дат је и пун текст повеље, као и тумачење исте.



* Напомена: Сва права на коришћење овог рада су заштићена, његов садржај је у потпуном власништву аутора. Делови или цео текст не могу бити копирани, репродуковани, пренешени, публиковани или дистрибуирани без претходног одобрења аутора. За добијање ауторских права обратити се Наташи Штелц на: natasastelc@gmail.com