Милорадовићи – Храбреновићи

-Руска племићка породица српског порекла-



Једна од најистакнутијих рускихплемићких породица српског порекла су Милорадовићи - Храбреновићи (Милорадовичи- Храбреновичи). Забележено је мишљење, да су Милорадовићи у сродству саплемићком породицом Охмућевић. Међу прецима ове фамилије био је МилисавМилорадовић (Храбрен), који је је 1563. године основао православни манастирЖитомислић у Херцеговини, недалеко од Мостара. У овом манастиру је био исахрањен. Он је имао рођену браћу Радослава и Љубослава. Милисављева браћа сутакође била ктитори православних цркава у Херцеговини, Радослав Светог Николе уТријебњу, а Љубослав Светог Петра и Павла у Ошанићима. Миласвљев син Михаилоподигао је цркву Светог Луке у Клепцима код Габеле.[1]


Под презименом Милорадовић данаснема никога од овог рода у Херцеговини, пошто су православни огранци овефамилије прихватили новија презимена. Један огранак ове породице прешао је наислам и примио презиме Опијач. Чланови те муслиманске породице данас живе уЦрнићима (Дубраве код Стоца) и у Мостару. Упркос овој промени вере, Опијачи сунаставили да помажу манастир Житомислић. Огранак ове породице прешао је изЦрнића у Мостар најкасније у 17. веку, када се у том граду помиње ИбрахимОпијач „који се бавио писањем биографија“.[2]


Сматра се, да су од овог рода били иСтепан и Богдан Милорадовић (Милорадов). Они су дошли у Русију, тачније уМоскву, у време цара Алексеја Михаиловича Романова (владао 1645 – 1676.године). У једној царској повељи од 21. јула 1666. године, они се помињу као„кнежеви Милорадов“. Ова титула свакако се односи на кнештво које су имали усвојој постојбини (могли су бити оборкнежеви (оберкнежеви, башкнежеви, односнобератски кнежеви), или сеоски кнежеви).[3]


Руски племићи Милорадовичи потичу оддва брата, Михаила и Гаврила Милорадовића - Храбреновића, која су се касније, у првој половини 18. века доселила уРусију. Ова брћа била су родом из Херцеговине. Михаило и Гаврило били суправославни Срби, синови Илије Милорадовића Храбрена, а унуци „Родиона“Милорадовића Храбрена. „Родион“ је, поред Илије, имао синове Михаила и Данила.Михаило је имао сина Гаврила, који је живео и умро у Херцеговини.[4]


Поменути Михаило (Михаил ИличМилорадович) био је почетком 18. века агент руског цара Петра Великог уХерцеговини. Ова област се тада налазила под турском влашћу.[5]


Касније, 1711. године, Михаило јепрешао у Русију. После две године (1713) су за Михаилом дошла и његова рођенабраћа, Гаврило и Александар. Од Александра није остало потомака по мушкој линији.Цар Петар Велики поставио је 1715. године Михаила Милорадовича за пуковника у Гадјачу.[6]


После његове смрти, 1726. године, гадјачкипуковник постао је његов брат, Гаврило Милорадович. Поводом притужби, био јеразрешен ове дужности током 1729. године.[7]


Гаврило је имао сина Антона ГавриловичаМилорадовича (око 1708 - 1780), чији су синови били Николај (око 1746 - 1815) иИван Милорадович (рођен је око 1761. године). Обојица су оставила потомство помушкој линији.[8]


Пуковник Андреј Николајевич Милорадович био јеједан од витезова руског војног Ордена Светог Георгија.[9]


Унук Михаила Милорадовића, Пјотр СтепановичМилорадович живео је 1723 – 1799. године. Прво је био високи службеник на двору(хоф - фирер), а потом и черниговски пуковник. Оженио се са праунуком познатогПавла Полуботка.[10]


Његов млађи брат, Андреј Степанович Милорадовичживео је у периоду 1726 – 1796. године. Прво је био у војној служби. Постао јевитез Ордена Светог Георгија 10. јула 1775. године, за заслуге у рату саТурцима. Нешто касније, током 1779. године, постао је губернатор Мале Русије.Начинио је опис те губерније. Године 1783. Андреј је постао генерал – поручник,односно губернатор Черниговског намесништва. Био је ожењен са Маријом, ћеркомбригадира Андреја Андрејевића Горленка, са којом је имао сина Михаила.[11]


Михаил Андрејевич Милорадович, син поменутогАндреја Степановича Милорадовича, постао је витез Ордена Светог Георгија 12.јануара 1806. године, за храброст испољену у борби са Французима. По указу цараАлександра I од 1. маја 1813. године, добио је грофовску титулу. Године 1871, исту титулу јеод руског цара добио и генерал – мајор Григориј Александрович Милорадович (1834- 1905), тада најстарији члан те породице. Он је био син Александра Григорјевича Милорадовича (1793 - 1868), унук Григорија Петровича Милорадовича(1765 - 1828), а праунук Петра (Пјотра) Степановича Милорадовича. Грофовскутитулу је, иначе, наслеђивао најстарији члан фамилије Милорадович.[12]


Помеунути гроф Григориј Александрович Милорадовичимао је сина Александра Григоријевича Милорадовича (млађег), који је био рођен1886, а умро је 1953. године. Александар је такође носио грофовску титулу.[13]


Милорадовичи су се развили у веома бројанплемићки и грофовски род у Русији. Због тога су на овом месту поменути самонеки од чланова ове врло разгранате фамилије.[14]


Грб племићке фамилије Милорадович -Храбренович презентован је у III делу Општег грбовника Руске империје, на листу109. Грб грофова Милорадовича приказан је у XII делу Општег грбовника, на страни 30.[15]


      Александар Бачко


(напомена:текст представља сепарат из књиге: Александар Бачко, Белешке о везама измеђуСрба и Руске Империје, Зборник за српску етнографију и историју, књига 7,Београд 2015, стр. 101 - 105)


[1] Витольд Владиславович Руммель, Владимир Владимирович Голубцов, Родословный сборник русских дворянских фамилий,том II (у даљем тексту: Руммель, Голубцов), 56; И. И. Лещиловская, Сербыв России, Славянские народы Юго-Восточной Европы и Россияв XVIII в, Российская академия наук, Институт славяноведения, Москва 2003. (о даљем тексту : Лещиловская), 278; Ф.А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь,том XIX, Санкт Петербург 1896. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 19), 310 - 311;Общий Гербовник дворянских родовВсероссийской Империи, на интернет презентацији: gerbovnik.ru (у даљем тексту: ОбщийГербовник), том III, 109; Ристо Милићевић, Херцеговачка презимена, Београд 2005. (у даљемтексту: Ристо Милићевић), 379, 505 - 506.

[2] Ристо Милићевић,379, 505 – 506, 541.

[3] Руммель, Голубцов, 56.

[4] Руммель, Голубцов,56; Лещиловская, 278;Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311; ОбщийГербовник, том III, 109.

[5] Общий Гербовник, том III, 109; Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311.

[6] Руммель, Голубцов,56; Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311; ОбщийГербовник, том III, 109.

[7] Общий Гербовник, том III, 109; Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311

[8] Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311; Общий Гербовник, том III, 109.

[9] Военный орден Святого Великомученика и ПобедоносцаГеоргия, Федеральное архивноеагентство (Руссиа), Российскийгосударственный военно – исторический архив, 2004. (у даљем   тексту: Военныйорден), 247.

[10] Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311; Общий Гербовник, том III, 109.

[11] Военный орден, 125; Брокгауз, Ефрон 19, 310 -311; Общий Гербовник, том III, 109.

[12] Общий Гербовник, том III, 109; Военный орден, 147; Брокгауз, Ефрон 19, 310 –311; Мита Костић, Српска насеља у Русији, Нова Србија и Славеносрбија, С.К.А,Српски етнографски зборник 26, Насеља и порекло становништва 14, Београд 1923,134.

[13] Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311; Общий Гербовник, том III, 109.

[14] Руммель, Голубцов, 56 - 67.

[15] Общий Гербовник, том III, 109; Брокгауз, Ефрон 19, 310 - 311.